Mahovina

Ja naprosto ništa više ne razumem. Ili razumem tako dobro da tu više nema šta da se kaže. Neko veče, gledam, Lou Reed svira za Klintona. Dan pošto je u Atini premijer Simitis u zadnji čas otkazao svoje prisustvo koncertu Stounsa. Vest da će ići dobila je, kaže, mnogo publiciteta pa ne bi mogao da se opusti. Zato su svi ostali bili tamo, u političarskoj loži, i posle su govorili: – divno, fenomenalno, sjajan zvuk, još su puni energije, šiba adrenalin.

A šta, uostalom, da čovek i kaže posle Stounsa?

Ali, dok sam čekala u redu da kupim karte za prijatelje (koji su, naravno, išli s ćerkom, što sam ja izgubila iz vida, pa sam onda čekala još 45 minuta da druga generacija ne ostane uskraćena), nisam bila načisto da se, u stvari, tu ne čeka, na primer, red za plaćanje računa u pošti? Ili ruski turisti s ruksacima hoće na operu u antičko pozorište? Publika ni po čemu nije pokazivala da ima nešto zajedničko – nije da po svaku cenu tražim neka obeležja i rokerska geta, jednostavno hoću da shvatim ko su ti ljudi danas. Šta ih to drži – ili tek sada okuplja – oko Stounsa, osim, naravno, dobrog marketinga (ovo nije tekst o muzici)? Šta traže ti ljudi?

Pre 31 godinu u Atini ih je bilo znatno manje, ali su morali imati čvrstu nameru da bi se usudili da dođu na koncert Stounsa. Četrnaest hiljada onih koji su kupili karte u pretprodaji – stvar bez presedana u tadašnjoj Grčkoj – uspeli su da uđu na stadion. Oni drugi, koji su računali na biletarnice na licu mesta, nisu uspeli ni da primirišu jer je pet blokova dalje pristup bio čvrsto zaptiven policijskim kordonima. Jer ti "je-je" momci su samo kvarili omladinu i širili anarhiju, a pričalo se i da puše drogu, pa čuvara reda nije manjkalo ni unutar stadiona. Jagger and Co. uspeli su da sviraju samo par minuta, sve dok Mick nije počeo da deli publici crvene ruže – ili karanfile, svedoci se ne slažu – ali u svakom slučaju bilo je crveno. A crveno je značilo komunizam. Policija se bacila na Jaggera, on se otimao, pendreci su pljuštali i po leđima mladeži koja je bila na nogama – jer stajanje i igranje je takođe bilo zabranjeno. I svirka je bila završena. Stounsi su sutradan samo pokupili keš u koferu i nisu se pojavili sledeće tri decenije. A Grci su svega četiri dana kasnije dobili pukovničku diktaturu koja je potrajala sedam godina.

Godine 1998. došli su u jednu drugu zemlju, zemlju koja hoće da pokaže da je najzad stigla na žurku i da tu i spada. Osim 80.000 ljudi, igrala je i vlada, a bogami i opozicija, na zajedničkim, izdvojenim tribinama, i Stounsi su se još jedan put pokazali kao pouzdan socijalno-politički lakmus.

Ovoga puta u manjini su ostali oni koje je hvatala muka. Ne od Stounsa, nego od čitavog cirkusa medijske pripreme i curica s asfata koje na TV pričaju nešto o mahovini koja se ne hvata na kamen koji se kotrlja. A dan posle koncerta stari roker se na radiju pitao kako se to negde između 36 kamiona sa rasvetom, bilijarskih stolova, skupih BMW-a i privatnih žurki izgubio – rok? Onaj koji je u sve antologije koje drže do sebe ušao sa etikom revolta i osporavanja?

Ali, nije se setio da zapita – osporavanja čega?

I ko može da mi kaže gde je sad crta između te "wild side" i ostatka sveta, kada se "back room" preselio odmah tu pored Ovalnog kabineta, a sam Lou Reed svira za "evrybody's darling" koji se, opet, razbaškario po Internetu, nekoj novoj stvarnosti za koju kažu da treba da verujemo da postoji iako ni nju ne možemo da pipnemo jer je čine nizovi nula i jedinica, jedno obično ima struje-nema struje?

Šta se još promenilo za trideset godina? Namerno neću da pominjem one neke male plave pilule kojima se, bar u Grčkoj, raduju i dvadesetogodišnjaci jer polovina – kaže istraživanje – tokom poslednjih šest meseci nije imala seks, a o vođenju ljubavi da i ne govorim, jer za to treba i vremena i nekih drugih hormona osim adrenalina. A adrenalin je visoko na ceni – potreban je i za trku za karijerom, i za rafting, i zmajarenje, i treking, i osale "extreme" oblike masovnog komercijalnog povratka prirodi ne bi li se probudila od trke prenadražena/otupela čula. Zato se i "extreme" dobro prodaje main-stream publici – tako dobro da i kakao "extreme" ide bolje od običnog "milka".

No ideologija adrenalina i akcije – kotrljanja, rekli bi neki – jedina je koja na mala vrata može da prodaje beskrupulozni laissez-faire koji je negde u međuvremenu nasledio politiku socijalne države, onda kada je pitanje preispitivanja nasleđa i dometa '68. postalo samo tema za podlistke o godišnjacima, a marševi kroz institucije mahom završili tako što su te iste institucije zauzeli neki cinični šezdesetosmaši, ili bivši antivijetnamski saksofonisti. I kada je isti laissez-faire – ali na drugom planu – u vrh liste bestselera doveo knjige kao što je "Dnevnik Bridget Jones", koje se bave novim frontom među polovima, muškarcima i ženama koji se, iskeženih zuba i raskrvavljenih srca, pitaju šta beše treba da rade jedni s drugima? I kako? U duhu vremena, Stounsi nude novi stih – umesto starog "under my thumb", u kojem je još uvek bilo uzajamnosti, pa makar i u plakanju, stiže bezdušno "I taught her everything now i'll teach her cry".

Negde u međuvremenu srušio se Zid, ali jedina prava mera treska koji je izazvao stigla je kasnije, kada se mladi bivši Istočni Nemac žalio što je Zid, zajedno sa ostalim dominama koje je povukao za sobom, izbrisao iz njegovog života ukus na koji je bio navikao, jedan određeni paradajz-sos. Nešto kao miris vrućeg polubelog hleba u beogradskoj samoposluzi početkom devedesetih, posle meseci provedenih negde gde se jede drugi hleb. Bez obzira na to, da li smo mi otišli od njih, ili oni od nas, nema mere za prazninu koju su za sobom ostavili svi oni mali, prisni ali neprimetni – dok ih ima – mirisi i boje koji su nasilno otkinuti iz miliona života, ne samo u zemljama koje su u međuvremenu nestale i nastale.

I dok se dobar deo Ekumene kupa u parališućem, ali istovremeno i frenetičnom osećaju Nesigurnosti Tranzicije, svejedno da li zato što nema para, paradajz-sosa ili koga da voli, Galbrajt priča o ćorsokaku, a Soroš nam otkriva da se, u stvari, ne radi o potresu izazvanom raspadom dobrog starog bipolarnog sveta, nego da to kapitalizam puca po šavovima. I dok sve brže trčimo nečiju trku u igri čija se pravila menjaju iz dana u dan, obesmišljava se sam poziv na promenu, jer ona je svuda. Što ne znači da donosi Satisfaction, naprotiv.

I tako se vraćam na početak. Paradoksalno, ispada da su u obezglavljenom fin de siecle, sveta u kojem kao da nije ostao ni kamen na kamenu, The Rolling Stones jedina čvrsta referentna tačka koja nudi i malo tople mahovine da se čovek ušuška. Jer sama činjenica da su bili tu i pre 30 godina vraća veru u to da juče jeste postojalo, pa prema tome – mora biti i nekakvog sutra.

Što direktno osporava rasprostranjeno uverenje u suprotno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine