Đaci prvaci

To sa školom uvek na kraju dođe nekako iznenada i podmuklo.

Prethodno, bar dve-tri godine, svi u porodici prete budućem đaku-prvaku kako će jednom, najzad, i on da krene u školu, kako će morati da se uozbilji, zaboravi "lego" kocke ili "barbike", gotovo prestane da viđa Mišu i Jelenu s kojima se do tada beskrajno igrao, da će nositi tešku torbu, morati da sluša učiteljicu, sedi mirno i pravo, trpi ako mu se piški za vreme časa, prestane da čačka nos, drži olovku kako treba, piše "tanku" i "kosu", rešava još u prvom jednačine koje su mama i tata radili tek u osmom osnovne... I pored svih ovih pretnji, budući školarac shvati da je stvar ozbiljna tek 31. avgusta uveče kada mu kod kuće urade generalnu – od noktiju do ušiju. Sutradan, 1. septembra, još u ranim jutarnjim časovima, okupe se mama, tata, babe, dede i tetke da ga, kako kažu, isprate u "novi život". Da u školi sme da se psuje, đak-prvak bi svakako rekao – "more, jebeš takav život".

"Novi život" počinje, inače, onog trenutka kada se bolno shvati kako se u školu mora svaki dan, kako se mora i kada pada kiša, da sreda uvek dolazi posle utorka i da je samo nedelja – nedelja. Pre polaska u školu, svi su dani bili nedelja. Onda ga teše kako nije baš njemu najteže. Eno, kum Gaga je u dalekom Peruu, i to sa samo pet godina pošao u školu, a da nije znao ni reč španskog. A šta tek da kažemo za kuma Nikolu koji je postao đak-prvak u Delftu u Holandiji. Pa Marija u Kanadi, još mnogo ranije Matko u SAD... I onda prvak logično pita – a što smo mi jedini ostali ovde.

Roditelji đaka-prvaka suočeni su, naravno, sa još mnogo sličnih logičnih pitanja na koja, na početku školovanja, treba dati ubedljive odgovore. Sin potpisnika ovog teksta, na primer, od prvog dana sedi u klupi sa detetom koje se zove Milan Milošević. Mali Milan toliko lepo crta da ostali prvaci, inače željni pohvala i prvih petica, shvataju kako je teško biti na Milanovom nivou. Na sreću, i otac u redakciji "Vremena" već godinama deli sto sa kolegom Milanom Miloševićem koji toliko dobro piše. I onda se detetu objasni: i tata bi sine, da piše kao čika Milan, ali šta da se radi. Važno je da stalno vežbaš.

Ali sopstveno iskustvo očigledno ne pomaže uvek. Pogotovo, ako se đaku prvaku objašnjava kako je nekada bilo. Na primer, mi smo se učiteljici obraćali sa "drugarice učiteljice", današnji prvaci jednostavno kažu "Ružice". Nas su učili da na pitanje – koga najviše voliš – odgovaramo sa "mamu, tatu i Tita". Pre nekoliko dana, na prvom roditeljskom sastanku novih đaka-prvaka u jednoj dorćolskoj školi, učiteljica je zamolila roditelje da pred decom ne pričaju o tome koga vole ili mrze. Na prvom času crtanja, jedan prvak je, naime, nacrtao čoveka u kavezu i učiteljici rekao da je to Slobodan Milošević. I da bi on voleo da ga vidi u kavezu. Roditelji su obećali da će ubuduće da ćute.

U naše vreme red i disciplinu u školi je održavala tetkica Mara koja nikada nije ispuštala metlu iz ruke. Malo je čistila, a malo mlatila. Danas na ulazu u školu stoji uniformisani policajac i čuva decu od reketaša i dilera. Mi smo kao đaci-prvaci bili pretplaćeni na list "Kekec", ovi današnji (i to u boljim školama plaćaju) pretplaćuju se mesečno na dva policajca – jedan na ulazu, drugi u dvorištu. Mi smo se kao prvaci takmičili u svemu, čak i u tome kome će bolje da se primi vakcina, čija će ruka više da otekne od besežea. Pre nekoliko dana, prvaci iz osnovne škole "Vladislav Ribnikar", vrativši se sa velikog odmora, uzbuđeno su ispričali učiteljici kako u susednom gimnazijskom dvorištu neki odrasli dečaci sami sebi daju vakcinu. U venu, sakriveni iza kontejnera.

Nas su učili da su partizani zauvek pobedili Nemce i da će posle stalno da bude mir. Bombe smo viđali samo u Muzeju revolucije, rukama Bate Živojinovića ili stripovima u kojima Mirko kaže Slavku "pazi metak". Moj đak-prvak došao je pre nekoliko dana iz škole i pitao – hoće li nas Nemci zaista bombardovati i hoćemo li imati vremena da pobegnemo kod kumova u Peru ili Holandiju. Sledećeg dana je dodao kako je njegovom drugu iz razreda mnogo lakše – stariji brat tog druga ima kod kuće kašikaru i moći će da baci na Nemce ako nas bombarduju. A mi ništa.

Mi smo kao đaci pisali pisma samo 25. maja, uoči rođendana našeg voljenog predsednika. Rođendan sadašnjeg velikog vođe pada nezgodno, za vreme raspusta, pa deca po planu i programu rada moraju da pišu nekom drugom. Pre nekoliko godina, svi đaci, čak i prvaci, morali su da pišu tetka Hilari Klinton i mole je da nam skine sankcije. Tada sam, uprkos suza starijeg deteta odbio da pomognem u pisanju pisma tetka Hilari. Uža i šira rodbina je to, ipak, učinila iza mojih leđa i umalo kao porodica nismo dobili nagradu Ministarstva prosvete. Ratkova mama bila je bolja. Danas bih rado pomogao mom đaku prvaku da piše pismo utehe tetka Hilari, ali izgleda da je na redu sasvim druga tema. Opet izgleda Nemci, i nešto kao – "slušaj, čika Folker Rije, niko ne sme da nas bije".

Samo da moj đak-prvak ne poželi da i ovde bude bolji od Milana Miloševića.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine