Vađenje zuba

Zub se može vaditi iz različitih razloga, ali ono što vađenje zuba u suštini predstavlja jeste gubitak organa nasilnom metodom. Prvi uslov da vađenje zuba uspešno prođe obično nikad nije ispoštovan. Pacijent treba da bude odmoran, sit, pripremljen na stresnu situaciju. Ono što se često dešava je da pacijent nije spavao tu noć, da nije jeo dva dana ništa, ali je popio sedam litara kafe i popušio deset pakli cigareta, usta su mu ispečena od rakije koju je bezuspešno držao na strani obolelog zuba, i veoma je nervozan. Rezultat svega je, ipak, gubitak jednog organa. Sreća pa ih ima trideset dva.

U čekaonici će vas, ako idete u državnu instituciju, sačekati veći broj sapatnika koji se ponašaju krajnje čudno. Liče na vas (po krmeljima, podočnjacima, neobrijanosti...), drže maramice na obrazu, jauču, boje se i prepričavaju odiseje prethodnih vađenja zuba. Obično saznajete da baš nemate sreće jer je danas dežuran onaj brka što ne haje za vaše patnje, ali šta da se radi. Nije ništa bolje ni kod privatnog stomatologa. Tamo će vas sačekati ljubazni doktor, mnogo manje sapatnika, ako ih uopšte bude, i možda bolji ambijent. Kakve to veze ima? Izgubićete organ i to je sve.

Jedan od najvećih strahova, u stvari, nije od same intervencije već od toga šta će lekar reći na vaše očajno stanje zuba. "Šta ste do sada čekali" ili "Uh, uh, uh", bez suvišnih komentara, predstavljaju pravu neprijatnost za napaćenog pacijenta. Mogu vas poslati i na snimanje zuba. To svakako učinite, jer pored značajne informacije za vašeg stomatologa, moći ćete da imate poslednju sliku svog organa. Nešto kao one slike za čitulje.

Zatim sledi za pacijenta čudno pitanje: "Da li ste alergični na penicilin?" Čudno. Treba da dobijete anesteziju, a ovi vas pitaju za penicilin. Na taj način vas uvode u nešto što se zove upamćeni strah iz mladosti kad su vas nemilosrdno boli u zadnje delove, što zaista nema veze s injekcijom koju ćete dobiti. Iskusni pacijenti već kod sedanja u stolicu saopštavaju da su alergični na penicilin, ne čekajući pitanje. Ima sve to veze, ali se to vas ne tiče. Dajte samo tačan odgovor, ako ga znate, i prepustite se. Ode organ.

Kada je dobro delovala anestezija, prići će vam stomatolog obično sa komentarom: "Ne bojte se". Ma, ko se boji. Šta ima da se bojite? Toliko ljudi vadi zube da je vaš zub u stvari samo kap vode u okeanu odstranjenih organa. Samo da se nešto ne iskomplikuje. Ipak, nemojte iščekivati onaj čuveni zvuk – krc – kad se prelomi krunica vašeg organa. Mislim da se toga više plaši vaš stomatolog. By the way, to je onaj u belom mantilu što drži klješta. Niko ne voli da mu se iznenada stvori dupli posao. Em vađenje, em komplikovano. A baš je hteo da popije kafu. To "krc" vas vodi u novi strah, veoma uvrežen u našem narodu: "Da nešto ne ostane"? Tako treba. Kad se gubi organ, treba ceo da se izgubi. Onda lekar vadi poluge. Kod pacijenata, one su poznate kao: kuka, šrafciger, vadičep... Čovek samo hoće da vam izvadi zub u celosti, a to je jedini način. Tada vas sestra polako hvata za glavu, ne iz ljubavi već da bi je fiksirala. Tako će onaj sa kukama i šrafcigerima moći da primenjuje veću silu, a sve u istom cilju: organ napolje.

Završetak svega često prati olakšanje u očima pacijenta (ode organ!) i lekara (stiže kafa!). Pacijent se može naglo okrenuti ka tacni i baciti poslednji pogled na zub koji leži nepomičan u metalnoj tacni zajedno sa sjajnim instrumentima. "Hoću da vidim da li je ceo izašao", misao je koja prati ovu akciju. Džabe gledate, pogotovo ako je izašao iz više komada. Morate verovati stomatologu na reč i tačka.

Sve se završava zvukom udarca zuba o kantu za đubre, a pouka bi trebalo da bude: ne dozvolite da ponovo dođe do ove intervencije. Ali i ako dođe do nje, nemojte brinuti, pa to je samo gubitak jednog organa, a ostalo vam ih je trideset jedan.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine