Mačetina

U Mlecima – plemstva šuma
Padova je – škola puna,
U Vićenci – mačke žderu,
U Veroni – mnogo seru.

Iako je stara pakosna venecijanska rugalica, po svemu sudeći, smišljena ponajviše zbog Veronjana kako bi istakla njihovu glupost (u originalu – tutti mati, odnosno svi blesavi), ona se danas koristi u sasvim druge svrhe. Na nju će naići svaki istraživač koji se kod nekog od stanovnika italijanskog severa bude interesovao koliko je istine u priči da Italijani i dan-danas konzumiraju mačje meso. Ukoliko se slučajni sagovornik ne namrgodi, zapanji, napravi lice kao da je upravo zagrizao živog guštera, odnosno ukoliko pokaže elementarno zanimanje za materiju o kojoj je reč, onda će prvi njegov odgovor imati formu pesmičuljka sa početka teksta. Potom, kada se pojava locira na Vićencu i okolinu, sagovornik će požuriti da objasni kako je običaj nastao u davnim, gladnim vremenima, da je u ovom veku aktuelizovan tokom i neposredno nakon prvog svetskog rata, a da je bilo dosta onih koji su bili prinuđeni da se prihvate mačetine i tokom poslednjeg velikog ratnog sukoba. Tu će se priča završiti ukoliko je započeta u razgovoru sa slučajnim italijanskim sagovornikom.

Da je običaj upražnjavan u vremenima teških gladi, svedoči još jedno tradicionalno jelo iz Veneta koje je uspelo da se legalizuje zbog prihvatljivosti sastojaka koji se u njemu koriste. To je pastissada di caval', neka vrsta paprikaša od konjskog mesa, čiji recept zahteva dugotrajno i uporno kuvanje konjetine. Opravdanje za ovaj postupak se nalazi upravo u istoriji ovog jela koje je nastalo u Veroni tokom francuske opsade 1797. godine. Korišćeno je meso uginulih konja, pa je stoga dugo kuvano i obilno zasipano biberom, što se sačuvalo i u današnjem receptu, s tom razlikom što se uginuli konji više ne pominju.

Dakle, kada je mačje meso u pitanju, dileme nema: Italijani nisu ništa manji poštovaoci mačje ljupkosti i gracioznosti od drugih naroda, pa je posezanje za njenom butkicom u cilju prehrane bio proizvod teške nemaštine i velike oskudice u hrani. Ali, kako se ta pojava zadržala do danas?

Odgovor na ovo jednostavno pitanje nije lako pronaći. Malobrojni sagovornici koji nisu iz Vićence setiće se detinjstva i izvesne vićentinske familije koju su imali u komšiluku. Imali su oni tada i sjajne, zaista neverovatne mačore, (druga su vremena to bila, a ne kao sada), a ti su mačori imali običaj da u sred zime neobjašnjivo nestanu. Naravno, i sagovornikovi roditelji i on sam, iako tada veoma mlad i tako dalje i tako dalje, znali su da su komšije Vićentini skraćivali mačore za glavu, ali je tata rekao "da je to njihova stvar i da nije lepo o tome pričati okolo". I tako je to ostalo do današnjeg dana. Dakle, da li su oni jeli ili nisu jeli, on to ne zna ali da su mačori nestajali – nestajali su.

Prosečni stanovnik Vićence će se na pitanje o istinitosti navoda iz već citirane pesmice u najmanju ruku naljutiti. Reći će da je to najobičnija podlost "tupavih Veronjana za koje se zna kakvi su", ali će se poneki od njih, nakon gomile praskavih rečenica, ipak prisetiti da mu je mama pričala kako je, dok je bila devojka, imala jednog ćopavog teču za koga se govorilo da je jeo mačke. Naravno, cela se familija zbog toga opasno zgražavala. Drugi će se čak setiti jednog "omanjeg crnpurastog momka" što je sa njim radio pre dvadesetak godina, koji je "manđao gate", a to sasvim sigurno zna jer je jedne prilike na mačeću večeru zabasao i tip koji je sa sagovornikom služio vojsku u Trentu. Treći će se kleti da je pre nekih dvadesetak godina lično prisustvovao sceni kada su karabinjeri katančili jedan restoran u kome je netom bilo upriličeno svadbeno veselje, pa kada je služena zečetina, jedan od svatova, inače veterinar, skočio je, lupio po stolu i rekao: "Gospodo, neka me Bog ubije ako je ovo zec." Gosti su odmah shvatili šta bi TO moglo biti ukoliko nije zec, pa su se svi, kol'ko ih je bilo, brže bolje ispovraćali gde je ko stigao. Kaže ovaj da su se karabinjeri opasno mrštili i bečili dok su pečatili radnju, toliko je smrdelo.

Današnji ljubitelj mačjeg pečenja je nepatvoreni tradicionalista koji konzumacijom ovog prezrenog jela održava sećanje na neka davna sirotna ali slavna vremena. Nije samo meso toliki delikates koliko je sam čin spravljanja jela i organizovanja večere ekskluzivan i mističan, rezervisan isključivo za birano društvo istomišljenika. Na večere ponekad budu pozvani i laici, ali isključivo oni za koje se zna da, nakon otkrića da je upravo pojedeni "zec" raspolagao repom mnogo dužim od uobičajenog, neće praviti probleme i izazivati skandale. Osnovna karakteristika večere je njena tajanstvenost, te osećanje međusobne solidarnosti učesnika okupljenih povezanih zajedničkom strašću prema ovom kulinarskom grehu.

Mačeće večere organizuju se isključivo za dugih zimskih večeri. Mačka, obično kakva sura mačorina, odstreli se malokalibarskom puškom ili uhvati na zamku. Ukoliko se za večeru priprema kućna mačka, ona se prvo brzo i efikasno zadavi omčom od žice, a zatim je redosled isti kao kod pripremanja jagnjeta za ražanj. Poput svake divljači, meso odstoji jedan dan u pacu ili pak čistoj bunarskoj vodi. Sprema se isto kao i zečetina sa sličnim prilozima, ali najčešće kao paprikaš. Palenta je kao dodatak skoro obavezna. Ukoliko je meso samo prženo valja ga začiniti obilnim limunovim sokom. Vino se služi po želji – mada, ako mene neko pita, preporučujem "Bardolino" sa imanja "Corte Gardoni di Piccoli" iz predivne, pitoreskne varošice Valeđo sul Minćo. Oni laici koji su dovedeni na večeru služe samo stoga da bi im nakon obeda neko od posvećenih ljubitelja zamjaukao na uvo. U drastičnijim slučajevima, nakon kolača i kafe, na sto se iznosi poslužavnik sa mačijom glavom. Laici tada ciče, urlaju: no, no, no... i trče da povraćaju. Ili se samo smejulje. Mačije meso je zaista sjajno, i ne razlikuje se od lepo spravljene zečetine.

Sve ostalo satkano je od tajne duboke kao dva svetlucava oka onog strašnog crnog mačora iz Pavlovićevog filma "Majstor i Margarita".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine