Home video

Nekada su ljudi sakupljali fotografije. Požutele slike su čuvale likove od zaborava, a likovi su čuvali albume kao fetiš. Još uvek taj starinski običaj arhiviranja vlastitog života nije sasvim nestao. Štaviše, u književnosti i vizuelnim umetnostima je to atraktivna tema, a i motiv priča. Uzmimo, na primer, ruskog umetnika Ilju Kobakova ili pisce Pola Ostera i Dubravku Ugrešić. Naravno, ko čita knjige uživa i u fotografijama. Ko ne čita, pored toga što mu prevode titlove, nema ni strpljenje za čitanje slika, osim onih na ličnim dokumentima. Ko će, uostalom, da gleda fotografije pored spotova Madone. Sa druge strane, fotografije sa konkursa za World Press Award su nekako uznemirujuće. Zbog toga umesto polica sa knjigama nije više čudno u stanovima videti redove uredno složenih kaseta. Liče na knjige, lakše se konzumiraju i imaju neospornu socijalnu dimenziju – mogu se istovremeno deliti sa društvom. Užitak zajedničkog doživljaja sasvim je suprotan mizantropskoj navici čitanja u osami.

Pored svega, home-video podseća na krpice života, na njegove nepovratne sekvence. Kakav je bio, koju smo rolu imali i kako smo je odigrali. Tako i potomstvo može da se upozna sa dogodovštinama oca, tete i deke, da se podseti na njihove srećne i teške momente. Dobro sad, pojedini su neoštri ili snimljeni drhtavom rukom, a na drugima se zapaža preterana spontanost, ali sve je to deo dokumenta o čoveku, porodici, o vremenu u kome se živi u krajnjoj liniji. Život tako biva uredno složen u policu. Zapravo, cele biografije, pa i porodična stabla, mogu da se slože u taj komad nameštaja prislonjen uza zid. Trenuci sreće, prvi koraci, okupljanje familije, putovanja i dragane ovekovečeni su na kasetama home-videoteke.

Interesna grupa, pa time i ciljna, odgojena je na sada već klasičnim oblicima skrivene TV kamere. Popularnost home-videa je zapravo nastala javnim prikazivanjem života sa one strane, pomeranjem barijere između privatnog i javnog života. Bio je to ujedno i najlakši način da se potvrdi vlastito postojanje putem najpopularnijeg medija. Otada je home-video dobio stalnu publiku. Produkcija je po zakonima tržišta odgovarajuća. Ali, ko ne želi da ima svoj sopstveni zapis? Ko ne želi da vidi sebe van odraza u ogledalu? Ko sebe nije mučio pitanjem kako izgledam? Ko nije želeo da sazna kako ga drugi vide – onako spolja, sa distance? Ipak, ima tu i jedna nevolja. Ljudi su konvencionalne tvorevine. Život im je odgovarajući. Zato se i ponašaju slično. Posle nekog broja viđenih situacija stvari počinju da se mrse jer nalikuju. Sasvim je svejedno da li pada komšinica ili strina, preko pudlice ili terijera, da li je u pitanju sklopiva stolica ili hengebad. Jednom rečju: dolazi do zasićenja. Teško da scene iz potrošačkog života mogu da ostave dubok utisak na same potrošače, a i apetiti rastu, kao što se i ukus menja. Zato se traže nove forme – još neviđeno. Pribegava se zato lako režiranim scenama – vrsti ulepšavanja zapisa o životu. Pa, uostalom, i odlazak kod frizera i u salon lepote ima isti cilj. Frizuru može i vetar da pokvari, kosa raste i opada, a zapis ostaje zauvek. Jednom snimljeno uvek gledano. Zato, pored ovih ovlaš režiranih filmova iz domaće produkcije u kućnoj videoteci se mogu naći i druge teme i tuđi radovi. Izvori su mnogobrojni, ali neki od njih zauzimaju primat po svojoj bizarnosti. Iščašeni sledbenici video kulture za svoje radove biraju teme i objekte o kojim se obično u boljim kućama ne govori. Teme su iz života komšiluka, nekog od ukućana pa i kućna porno produkcija. Zapisi bolesnog uma poput onog iz Piersonovog "Silver" ili iz "Sex, Lies and Video Tapes" gledaju se u najužem krugu.

Ali to nije sve. Nas posmatraju bilo gde da smo. Opuštenost nema mesta. Snima se! Možda nekom i prija da je u centru opšte pažnje. Onaj, pak, što veruje da svetom hodi neprimećen, dolazi iz pasivnih krajeva ili gaji iluzije da tehničke mogućnosti nisu zloupotrebljene. U svakom slučaju, iluzije su pokvarile mnoge precizno smišljene planove. Mreža kamera po gradovima i pejzažima bogato je razvijena i ima raznovrsne funkcije: kamere za praćenje saobraćaja, skrivene kamere, sigurnosne kamere, javne i privatne, u enterijeru i eksterijeru, turističke kamere – samo je deo opsežnog spiska. U ovu mrežu se ne pecaju samo somovi već i svako drugo pokretno biće. Odavde nastaje ogromna količina video materijala, koji je arhiviran na različitim mestima, ali u datom momentu može da se poveže i odigra ulogu krunskog dokaza. Pitanje kada će vaš snimak potražiti stvar je vremena i pojedinačne biografije. Mogućnost uvida, pak, zavisi od dostupnosti. Policija, službe, privatni detektivi i advokati imaju najviše interesa i najveće mogućnosti da do njih dođu. Međutim, to je ujedno i neiscrpni rudnik kućne zabave. Zato tržište home-video produkcije nije imuno od kopanja po ovom đubrištu likova. Izbori neuspelih pljački banke, sudara na autoputevima, provala, padova na ulici ili sportskih blamova mogu se lako pribaviti, a zatim uživati u tuđem pehu.

Najzad, tu je i poslednji izum – bolnički zapis. Za tričavu sumu može se dobiti video zapis iz operacione sale, a porodici ostaje dokument o najuzbudljivijim epizodama života predaka. U duge zimske večeri može se uživati u nesvakidašnjim prizorima. Evo snimka kako je baka donela mamu na svet, a ovo je dokument o vađenju dekinog pankreasa, ovo kada su mi plombirali šesticu levo, dole, a ovo kako su burazera krpili posle pada sa motora. Prosto čovek da poželi da mu nešto izvade, da ga iseku i preprave, da naslednicima ne ostavi samo uspomenu na ambalažu već i uvid u sadržaj. Uz to, tu su dramski momenat i rad stručnjaka, zapis o nivou razvijenosti medicine i stanju u bolnicama. Sad, nije uvek u pitanju Dr De Bejki, ali nož je nož. Snimanje pogreba, otud, izgleda tek kao završni deo serijala. Iako glavni junak epizode ne može da uživa u svečanosti trenutka – vredi. Umesto bezlične tačke na kraju romana porodici i prijateljima ostaje pokretna slika veličanstvenog i neponovljivog događaja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine