VREME UžIVANJA


 

Fleka

"Iju, biće muško!", viknula je moja kuma trudeći se da razdraganim glasom umanji moje osećanje krivice dok se po njenom starinskom kanabetu, i to netom presvučenom, a svi znamo koliko to danas košta, istina i po mojoj jeftinoj ali jedinoj tirkiznoj, dakle najvoljenijoj letnjoj haljini razlivalo crno, portugalsko, dakle skupo i retko, vino kupljeno specijalno za tu večeru upriličenu baš povodom promocije restauriranog kanabeta. A ja sam ga isflekala prevrnuvši laktom punu čašu okrećući se prema TV ekranu odakle se smešio zanosni Brus Vilis bez Demi Mur. U isflekana mesta smo odmah vatom utrljali crnogorsku lozu, prvi alkohol koji je domaćici bio na dohvatu, inače može bilo koji drugi, pa i čisti, samo da je alkohol, i posle malo strpljenja, zaista sasvim malo, više nigde ničeg nije bilo. Od celog događaja danas je jedino vidljivo muško dete koje, evo ima već godina, šećkaju moji kumovi, prizvato, ko će ga znati, možda baš verovanjem pomenutim na početku ove priče.

Hoću ovo da kažem: look at the bright side of fleka. Flekanje patike benzinom jedan je od malobrojnijih neželjenih događaja u životu koji dozvoljavaju da ih se gleda sa svetle strane. I na koji treba upravo tako i samo tako gledati ako ni zbog čega drugog, a ono zato što se time štedi energija, o nervima da i ne govorim. Ima, dabome, neželjenih događaja u kojima je, koliko god se trudili, nemoguće išta svetlo naći. Na kraju krajeva – uči se na malim stvarima, što bi, preneto na primer fleke, malog značaja za život, i zaista groznog, značilo da ko nauči da se uzdrži od čupanja kose i psovanja svih po kući zbog kapi zejtina na stolnjaku, pa čak i ako je poslednja, znaće šta da radi sa sobom kad ga snađe prava nevolja.

Evo još dve priče o ljudima koji lepo misle o fleki i koji su me tome naučili.

"Neka ga to!", izbezumljeno je dreknula majka moje prijateljice na devojku koja im je spremala stan, bilo je to, dakle, još u ono srećno vreme dok su mogli da drže devojku, kako bi je sprečila da ukloni bebinu rukotvorinu sa prozorskog stakla, uz sve poštovanje autora, rukotvorinu dosta ružnog izgleda od neodređenog materijala. Sve se dobro završilo, prvi bebin vitraž je odbranjen od za umetnost neosetljive devojke, i od tog momenta niko od ukućana i niko od neukućana više nikada nije u toj mrlji video mrlju, niti je u tom detalju njihovog građanskog stana više iko ikada video nešto što ometa njegov besprekorni i pažljivo mišljeni stajling.

"Šta se to desilo?", spontano je pitanje svakog ko prvi put vidi fleku pastelnoroza boje slivenu niz desni bok tamnog vremešnog kredenca, što kod njegovih vlasnika po pravilu izaziva napad srećnog smeha i priču da se to desilo kad je jednog jutra Ona ustala i, ugledavši bezbojne zidove, odlučila da promeni situaciju tako što će ih po uputstvu sa reklame sama ofarbati. Zamišljeno – učinjeno. Poduhvat se mirno odvijao, bez ičeg neobičnog i tačno po uputstvu sve dok nije zazvonio telefon i svojim zvukom prekinuo jednoličnost njenih misli, istina zadovoljnih promenom koja je na njene oči nastajala, ali ipak jednoličnih, pa se trgla više nego što je prijalo Micku zbog čega je toliko frknuo da je ta njegova reakcija, iznenađujuće nagla i žustra za inače usporenog kućnog mačora, prouzrokovala u njoj gubitak rasudne moći pa je kanticu farbe, koja joj je, kao pravoj molerki, visila o merdevinama, premestila na kredenac izvan Mickovog pogleda, misleći da ga je uplašio nepoznati mu predmet, dakle kantica, koju je ugledao probuđen zvonjavom telefona, i brzo mu pritrčala da ga uteši. On, njen muž, koji je u tom momentu ulazio u sobu sa bežičnim, jer telefonski poziv je bio za nju, zabrinuo se ugledavši je svijenu oko Micka baš istovremeno kad je video da farbu proizvodi firma iz koje je upravo dobio otkaz, pa je zbog navale besa, i nesposoban da se kontroliše, a jedino željan da iz svog života izbriše sve što je u vezi sa firmom koja ga neće, drškom četke za farbanje oborio kanticu u kojoj je ostalo još toliko pastelnoroza farbe da ostavi trag po njihovom starom tamnom kredencu, trag koji bi se, svi to znamo, lako i sasvim bezbolno mogao skinuti, ali koji oni, kažu, nikada neće skinuti samo zato što su se oboje zbog tog prosipanja farbe smejali, i smejali, i smejali kao nikad u životu. A njih dvoje vole da se smeju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine