Ona stvar

Kasno je. Moja prijateljica tvrdi da se bez one stvari može. Zastanem, začuđen. Merkam. Zašto koristi taj izraz? Dovoljno se dobro poznajemo. Dobro, o onoj stvari se govori i sa žarom i sa prikrivenom nelagodom. Već prema prilici i sagovornicima. Ali, mislio sam da mi možemo jedno drugom da kažemo sve što treba reći, a sad ispada da postoji nešto što ne treba ni pomisliti da se kaže. Ne znam zašto i ona veruje da je asocijacija dve neodređene reči nepogrešiva. Kao da zamenica "ona" potcrtava značaj i dovoljno je izdvaja od svih drugih stvari. Jezik jeste dokument o pojavama, ali je i odraz ličnosti. U našem je jeziku bar ona bogato zastupljena, a i koristi se. I pored toga se smatra da je njeno pominjanje nepristojno. Zato je alegorija njen konvencionalni svet, a najradije se zlurado imenuje pri oslikavanju ljudskih karaktera. Razgovor o onoj stvari uvek podrazumeva mnoštvo preterivanja, eufemizama i metafora, a uobičajena posledica je nesporazum. I to govori o njenoj vrednosti, jer se preko njih ne prelazi lako. Ekspresije se kreću od uspaljenosti do samog ignorisanja. Pri tom, nadahnuće igra važnu i nezgodnu ulogu. Govornika ono može da uznese do visine dovoljne za pad u vlastito razobličavanje. Pred decom, u društvu i pred nepoznatima koristi se ezopovski govor, mimika i konvencionalni simboli: da se Vlasi ne sete o čemu je reč. Kao da ni deci ni strancima ona nije predmet interesovanja. O pripadnicima suprotnog pola da i ne govorimo.

Različiti jezici je drugačije slove, ali se u žargonima i u deminutivima koriste isti koreni. Ipak, svaka banalna asocijacija je vulgarizuje. Njen značaj, poetika i mit zasnivaju se i na istoriji i na ličnom iskustvu. Predanja, mit i vlastiti ego je utvrđuju u red svetinja: pominje se retko, prisutna je i u molitvama i kletvama. Održava se, ali se i pazi. Štedi se kada joj poodmakne rok upotrebe. Ovo ne da bi duže trajala, već zato što s godinama sve više postaje stvar bez ikakve druge odrednice. Ne pozajmljuje se olako ni komšiluku ni prijateljima, a ponajviše se štiti od kolekcionara. S druge strane, na njoj se da zaraditi. Ona je predmet i uzrok najsloženijih društvenih igara, alat i moneta sama.

Pisati o onoj stvari nije ništa manje složeno. Naprotiv, pisanje vodi u javno sučeljavanje sa normativnom kulturom. Pesnici su oduvek bili najveštiji u njenom slavljenju i proklinjanju, mada ovo drugo ređe. Samo u narodnoj poeziji i kod nekolicine avangardnih pisaca čita se izvorno. U klasičnoj literaturi i u herc-romanima o njoj se govori implicitno. Ne naziva se onom stvari, već se koriste epski jezik, asocijacije ili strancizmi kako bi se ona ređe opisala, a češće pošto-poto ugurala u siže priče. Pa ipak, otvaranje zaostavštine književnih klasika otkriva da ni oni nisu bili imuni od kreativne igre vulgarnim. Savremena umetnost je nekako izbegava iako je u svim kulturama na mitološkim predstavama eksplicitno prikazana. Tek je slikama Kurbea i skulpturama mog prijatelja Ante Marinovića povraćeno nešto od njene složene i neporecive vizuelne moći.

Ona stvar! Osnov biološkog opstanka, a istovremeno sadržalac mnoštva protivrečnosti. Rod nam se deli na one koji je imaju i one koji je nemaju. Posedovati onu stvar ima dvostruki smisao: prednosti i mane. Cela civilizacijska piramida na njoj počiva i od nje, pored svog napretka još uvek zavisi. Ne kažu bez razloga da ona gospodari svetom. Svi bi nju birali, a i nema političara koji njenom zovu može odoleti. Zbog nje su neki kandidati izgubili izbore, a drugi su došli i pred sud. Zna se da je put mnogo uspešnih karijera njom utrt. Ne samo zato ona je i političko pitanje. Marginalne grupe, one koje agituju samo za ženska ili samo za muška prava, prema njoj imaju isključiv odnos. U načelu, one je jednako relativizuju, izbegavajući je kao temu, smatrajući je onespokojavajućim defektom, preprekom jednakosti. Verovatno zato i jesu na margini?

I u mnogim drugim pogledima ona ima dvostruko i često kontradiktorni smisao. Na primer, svi istovremeno i žele da je dobiju i da rod od nje sačuvaju. Da bi se do one stvari došlo, činile su se, čine se i činiće se nebrojene ludosti. U potrazi za njom odlazi se od kuće, posećuju udaljeni egzotični predeli, napušta porodica i osniva nova. Ona je oduvek velika briga. Ogromna odgovornost jer je uzrok moralnih dilema, kršenja društvenih normi i uzrok nepojamnih zločina. Pa ipak, i zakonom je tek posredno zaštićena, a pred sudom je najteže dokazati na koji način se do nje došlo: za novac, milom ili silom. Mnogi su zbog nje otrovani sekirom. Ko ne veruje nek se lati Biblije i grčkih epova. Sve religije o njoj vode posebnu brigu i zapovedaju da se ne arči bez razloga. Povod je jasan: nema većeg izazova i nadahnuća od njene blizine. Ipak, u načelu je odnos prema njoj ambivalentan – površan i privržen, istovremeno.

Do nje se ipak najlakše stiže voljom, strpljenjem i upornim radom – angažmanom celog bića. Put od pomisli do neke od formi pitanja: "Hoćete li mi dati onu stvar?" često je dug. Ma ne, u stvari, nema pravila. Isto tako, pogrešan pristup, preuranjen, kao i zakasneli gest, reč i sa tom stvari je priča završena. Može se tražiti druga koja će propuštenu zameniti, ali će u srcu ostati pukotina a u duši opori ukus neuspeha. Ishod njenog osvajanja je isključivo lično dostignuće ili poraz. Propuštena prilika biće "izgubljena u vremenu kao suza u kiši", rekao bi melanholični android, a mnogi su se, ipak, sasvim odali piću. Kada se i ako se dobije, tada nastupa vreme graničnog stanja. Ona poništava sve granice i poimence vraća civilizaciju izvoru u trenu predavanja "mističnoj radosti uživanja". Ne, bez one stvari se ne može, bez nje je život nemoguć. Samoodricanje od nje znak je zapućenosti u ludilo osame. "Kakva gužva", kažem najzad. "Da svratimo do mene na piće", dodaje neki nekontrolisani glas. Kasno je, igra je pri kraju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine