Šibice

Desetog maja o. g. "u četrnes-četres-šes" kondukter "banjca" (kružni voz Vrnjačka Banja-Beograd, koji stoji na otvorenoj pruzi ispred tunela kod Ralje) usplahireno pita putnika: "Imate li šibicu?"

Ne mogu bez cinizma: "Hoćeš mašinu da zapališ šklopociju!"

Dok je kondukter nosio šibicu, zvanu mašina, onima što popravljaju lokomotivu, zvanu mašina, osećao sam se kao da počinje novi događaj u Orijent-ekspresu. Bulgakov u "Povesti o tome kako su blizanci upropastili delovođu", zvanoj "Đavolijada", priča kako je nastradao Korotkov koji je u preduzeću "Sirpal" umesto plate dobio četiri žuta, pet malih zelenih paketa i trinaest tamnoplavih kutija šibica. "Mi smo dobili šibice", rekao je Korotkov. "Ali one ne pale!", povikala je Aleksandra Fjodorovna kod koje je pokušao da zameni šibice za vino. Korotkov je kresnuo šibicu. Ona je zašištala, planula zelenkastim plamenom, prelomila se i ugasila. Korotkov se zakašljao od jetkog mirisa sumpora i kresnuo drugu. Ova je opalila kao iz puške i dva plamena su suknula: prvi je dospeo u prozorsko staklo, a drugi u levo oko druga Korotkova. Cele noći Korotkov je ležao krešući šibice, potrošio je tri kutije i od sto pedeset uspeo da upali šezdeset tri palidrvceta. "Laže glupača, šibice su sjajne!"

"Moguće je da će se mnogi posle čitanja ovog teksta, uzevši u ruke običnu šibicu, odnositi prema njoj sa više poštovanja nego do sada. U šibici su, osim velike energije, uskladišteni eksperimenti mnogih pokoljenja i trud mnogih ljudi", piše ruski akademik Kukušin sa peterburškog Tehnološkog instituta u knjizi "Spički" ("Šibice") iz koje je pre nekoliko godina jedno poglavlje objavljeno u "Hemijskom pregledu" Srpskog hemijskog društva.

Naša zemlja više i nema proizvođača šibica jer niko nije zamenio "Dravu" Osijek i "Dolac" Maribor – problem navodno nije hemija, već drvca koja se dobijaju tako što se debla jasike, topole ili lipe gule u trake debljine palidrvca, koja, kad se iz te trake iseckaju, treba da ostanu suva, elastična i prava.

Postoje dve vrste šibica – one od sulfida fosfora, koje se mogu svuda zapaliti (Englezi kažu strike-anywhere matches), i sigurnosne šibice (safety matches). Ove druge se, kresanjem o staklom posutu površinu, pale na znatno višoj temperaturi (temperatura sagorevanja glave šibice dostiže 1500 stepeni Celzijusovih, a temperatura paljenja je između 180 i 200). Varnica zapali smešu fosfora, oksidirajućih elemenata (kalijum-hlorat), ćumura i vezivnih materijala (tutkalo, štirak i sintetika) koji takođe sagorevaju, a njihov pepeo zadržava posebna staklasta masa. Deo tog malog reaktora čine još i inertni silicijumski materijali i dijatomejska zemlja, s finim poroznim fosilnim jednoćelijskim zidovima, koja reguliše brzinu sagorevanja, cink-oksid i kreda koji smanjuju kiselost supstance, lak koji sprečava ovlaživanje, parafin koji omogućuje da drvce gori i na vetru itd.

Jean Chancel iz Pariza otkrio je 1805. da iverje natopljeno kalijum-hloratom, šećerom i lepkom može da se zapali potapanjem u sumpornu kiselinu. Po tom metodu Samuel Jones iz Londona je 1828. patentirao "prometejsku šibicu". To nije patetičan naziv – zrno šibice sažima civilizaciju zasnovanu na proizvodnji, čuvanju i mističkom poštovanju vatre – dugu 1.420.000 godina, sudeći bar po arheološkim nalazima iz Kenije (1981) i Južne Afrike (1988).

"Prometejska šibica" sastojala se od kiseline u staklenoj bočici obloženoj papirom koji se palio kad bi staklo bilo razbijeno specijalnim kleštancima, ili čak zubima. Džonsove kutije (Jones's box) sadržavale su upozorenje: "Osobe sa slabim plućima neka nipošto ne koriste Lucifera!"

Između 1825. i 1835. proizvodnja šibica nije bazirana na fosforu već na mešavinama kalijum-hlorata. Fransoa Dero koristio je fosforne brikete (briquet phosphorique, 1816) – šibice natopljene sumporom trebalo je zagrebati po unutrašnjosti tube napunjene fosforom; gorele su burno.

Zapisano je da je Englez John Valker (nema veze s viskijem), hemičar i apotekar, 7. aprila 1827. prodao svoje prve šibice koje su se zvale "Friction Lights" – drvca obložena kalijum-hlorid-antimonom i sumpornom pastom paljena su provlačenjem između dva komada papira sa oštrim peskom.

Godine 1831. Charles Sauria iz Francuske upotrebio je beli (ili žuti) fosfor u svojoj formuli i ta inovacija je kasnije često imitirana. Godine 1835. Jànos Irinyi iz Mađarske zamenio je kalijum-hlorat olovnim oksidom i obezbedio da šibice gore tiho i polako.

Beli fosfor je još ostao popularan zbog toga što je bio otporan na klimatske uslove, ali su u 19. veku kod radnika koji proizvode šibice otkriveni toksički efekti (phossy jaw, fosforne čeljusti – ubrzano su im propadali zubi i koštano tkivo). Austrijski hemičar Anton von Schrötter pronašao je 1845. crveni fosfor koji nije otrovan i ne sagoreva burno. Šibice su se nekada često palile u transportu. Šveđanin J. E. Lundström učinio je šibice sigurnim 1855, razdvojivši zapaljive elemente sa glave i taruću površinu. Sigurnosne šibice su jedno vreme nosile naziv "švedske šibice" zbog kvaliteta proizvoda tadašnjih skandinavskih monopolista.

Francuski hemičar Georges Lemoine je 1864. usavršio patent koji je čekao na primenu sve do 1898, kada ga je usvojio francuski državni monopolista šibica E. D. Cahen i H. Sevène...

Sto godina kasnije, pet minuta pošto je pozajmio jednu od 30 milijardi kutija šibice, koliko se godišnje proizvodi u svetu, eto konduktera voza zvanog "banjac", drži je ispred sebe kao da nosi cveće u porodilište i objašnjava: "Reaaegler! Podglaviše ga"!

Nešto škljocnu. "Dižu pantograf na vozni vod!", dodaje kondukter stručno. Voz klizi klimavo između rascvetanih brežuljaka, a vlasnika šibice obuzima zadovoljstvo nekoga ko je pomogao novi pronalazak, ili, u najmanju ruku, omogućio redovan rad državne železnice.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine