Muzički kantar

Da su stari Grci bili sigurni kako će neki od osnovnih principa filozofije, majke nauka, biti neprimenljivi za buduća pokolenja, verovatno se ne bi toliko trudili da ih izlože kao osnovne, to jest veoma važne. Prava mera u konzumiranju muzike nema nikakve veze sa lepom željom starih filozofa da nam život dovedu u sklad u kome treba da funkcionišemo kao najrazvijenija, pa samim tim i najodgovornija forma života do sada.

Možda je to zato što, iako se pouzdano zna da su je i oni trošili, nisu ostavili nikakva pisana uputstva o korišćenju muzike u životu običnog čoveka. Za razliku od komšija, starih Rimljana, koji su smatrali da sve to baš i nije mnogo važno, te su se nepodobnih muzičara – bilo zbog kvaliteta dela, lošeg izvođenja ili slobodoumnosti – rešavali na zadovoljstvo svih onih silnih posetilaca poznate Arene. I na mnoge druge načine. Sasvim je normalno onda što je tome sledilo doba autocenzure. Strah je ružna reč i ne ide uz muziku. Umereno, bez ikakvih ispada, muzičari su delovali sve do Renesanse, i tada oprezno, uvek uz vlast. Ona je jedina plaćala. Onda je došao spas. Pošto su naručioci muzičkih dela bile mecene, muzika se nije komponovala samo zbog koncerata, već se čitava stvar spuštala do nivoa kućnih žurki, svaki projekat je imao cenu i, nekako logično, postalo je jasno da se posle utrošenih zlatnika konzumenti sjajno osećaju, sjajno za svaku svoju paru!

Internet se nada da će ostvariti istorijski san i dospeti do skoro svakog čoveka na planeti. Mnogo pre u tome je uspela muzika. Otkrivanjem ili osvajanjem novih teritorija za ljudski život, ona se pokazala nekako najdelotvornijom da, brišući sve razlike u političkim i drugim okolnostima u kojima ljudi žive, učini njihove živote podnošljivijim, čak lepim. Ostalo je nerazjašnjeno samo ono pitanje koje su još stari Grci potegli kao važno, pitanje prave mere. Iz priče treba izuzeti sve one koji od muzike, za muziku, ili sa njom žive. Oni su za to mnogo (ili malo) plaćeni i mogu se tešiti manjom ili većom dozom duhovnog zadovoljstva. Problem su mnogi od onih koji se muvaju oko njih. Čak i u onim formama muzike koje nazivamo "klasičnom" ili "ozbiljnom", uz tegoban život gotovo svih muzičara, oko svakog odsviranog ili novostvorenog dela vuče se čitava armija "stručnjaka" koji smatraju da su dužni i pozvani da iznesu svoj sud. Postoji ogroman broj posetilaca koji, kada dođu na svoj – često jedini – koncert te godine, osećaju potrebu da svoju prisutnost potvrde i daju joj na značaju time što će na kraju, tada i sutra, svima naglasiti kako izvođenje baš i nije bilo nešto, da je izvođač grešio, da je ceo opus dotičnog kompozitora osrednji (kao da to nisu mogli saznati pre koncerta). Pošto u svemu postoji i izvesna ravnoteža, bolja varijanta je da baš taj koncert proglase koncertom godine. Nevericu kod izvođača izaziva takva izjava ukoliko je data u martu, recimo. Još veća opasnost preti umetnicima od onog dela publike koji, nekako, sedi na svim koncertima. Unutra je toplo, viđeni su, a smatraju se pozvanim da nešto kažu, jer umetnika prate od malih nogu.

Englezi su, kao pametan narod, zaključili da u metrou treba puštati ozbiljnu muziku pošto ona suzbija agresivnost mladih. Mi ovde nemamo takvih problema. Relativno malo ljudi koristi metro, a i to su uglavnom Pančevci, poznati kao fini i mirni ljudi. Ali zato opasnost vreba po kafanama, gde muzika često ume da raspiri strasti do onih događaja kojima sledi uobičajeno pitanje ("Šta to bi!?"). Na fudbalskim utakmicama kao uvertiru obično odaberu neku od onih poskočica koje navijačima pomognu da "onim drugima" odrede etničko poreklo, njihovu nacionalnu pripadnost uviju u neku boju, pa da im onda kažu i ko su bili njihovi i šta im se piše. Treba biti pošten: u velikom broju slučajeva i sami muzičari doprinose tome. Slikaju se sa političarima, izjašnjavaju o pitanjima rata, a ovamo pevaju ljubavne pesme.

Ima li nekakve pomoći u traženju prave mere? Ako ste na koncert došli zajedno sa osobom prema kojoj imate nekih kasnijih namera, to i nije tako strašno. Ako vas pri tom poremeti pejdžer ili mobilini vešću da hitno treba reagovati na novonastalu sutuaciju, u ozbiljnoj ste neprilici. To znači da ste promašili sve teme, a i mesto. Šta činiti? Možda je najbolje da se vratite na nekakav početak, recimo na kapiju vaše kuće i da tu, na ulici, nekako rešite da li ćete na levu ili desnu stranu, jer ko zna šta koja donosi?

Što se muzike tiče, ona će uvek biti tu negde, za vas, kada budete spremni.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine