Kompjuter

Deca sa njima nemaju problema, žene ih ignorišu ili samo upotrebljavaju, muškarci se na njih pale. Po običaju, žestoko su za ili, isto tako žestoko, protiv. U oba slučaja, simptomatično često, na neviđeno.

I sad, kad razjasnimo da je reč o kompjuteru, ne otkriva se ništa dramatično. Iskusni će možda reći da je istovetan odnos pomenute tri ljudske vrste lako uočiti prema bilo kojoj stvari koja vam padne na pamet, od televizora, automobila, telefona i železnice, do mamuta, otkrića vatre ili Meseca na nebu. Kvazipsihološko objašnjenje kaže da se deca igraju, žene vode život, a muškarci razbijaju glavu oko toga kako ta stvar radi.

Tu negde počinje pravi problem, jer ko god želi da shvati kako radi kompjuter valja da odmah upiše neki od fakulteta u rasponu od elektrotehnike do specijalizacije u biologiji i psihologiji autizma. I da to potom završi, kako bi tek tada odustao od ideje odgovaranja na pitanje "a kako to radi?" Čak i za veliki broj stručnjaka u oblasti kompjutera to pitanje savršeno je nevažno, bar dok stvar funkcioniše. Otud je pisac naučne fantastike Artur Klark bio potpuno u pravu kad je konstatovao da se nijedna dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. Klark je, setimo se, mnogo pre 1957. i "sputnjika" napisao da bi se dobro raspoređenim satelitima oko zemlje rešio problem skupe izgradnje zemaljske mreže komunikacionih releja, odnosno primopredajnika radio i televizijskog signala. Danas se zona iznad Zemlje u kojoj "stoje" geostacionarni sateliti zove "Klarkov pojas", a celularni telefon postao je pribor poslovnih ljudi od japija do dilera droge.

Međutim, šta radi? To pitanje je važnije, naročito za službe razvoja kompanija u kojima milijarde dolara prihoda čine onu tanku crvenu liniju koja ih deli od potpune propasti. Relativno nova istraživanja pokazuju da se daleko najveći deo personalnih kompjutera – gotovo devet od deset – upotrebljava kao pisaća mašina ili, tačnije, mašina za obradu teksta. Naravno, podatak važi samo za ono vreme kada korisnik nije zauzet igranjem. Otud nije preterano reći da je kompjuter veoma zanimljiv proizvod ukrštanja univerzalne igračke i pisaće mašine. Računaljke takođe, kao što kaže i njegovo englesko ime s dalekim latinskim poreklom.

Nesigurnost u sopstvene, pa još precenjene sposobnosti veoma je često razlog što su sredovečni muškarci unapred ubeđeni i žestoki – dakle, ideološki – protivnici upotrebe kompjutera kao, na primer, podlog oblika podvrgavanja čovečanstva mašinama i nehumanim ciljevima velike svetske antiljudske zavere. Ideologija, kao i uvek, služi prikrivanju sopstvenih strahova i nesigurnosti: neću da ispadnem smešan, ne mogu da popamtim sve one DX, SX, pentijume, megabajtove, bajtove (ili behu bitovi?), printere, lasere, sejvove, servere, piksele, da li se sad pritiska enter ili eksit i, svega mu, otkud sad na ekranu poruka "system halted" ili "divided by zero"? Očaj, ukratko. A, u stvari, kompjuteru se, kao i svakoj stvari, najlakše doaka ušicama od sekire. Većina drugih pokušaja da se upropasti ili pokvari uglavnom ne uspeva. Što, naravno, ne znači da sopstvenom glupošću – kao i sa rukom na papiru napisanim tekstom, projektom ili ljubavnom pesmom, uostalom – sebi nećete napraviti štetu. Za razliku od drugih mašina, kompjuter će vam greškom izgubljeno u najvećem broju slučajeva ispraviti, ponešto čak i sam od sebe. Ipak, valja imati na umu prastaru mudrost da od ljudske gluposti nema pouzdane zaštite, pa je i kompjuter, kakvu mu god ličnost pripisivali, pred njom nemoćan.

Rešivši se svih sličnih nedoumica, pošto je doneo odluku da u četrdesetoj godini kupi kompjuter – pa šta bude! – jedan moj poznanik upecao se pre pet godina kao som na bućkalo. U poverenju će reći da je od svih ličnih definicija te đavolske sprave najduže opstala ona po kojoj je kompjuter poprilično antisocijalna sprava: uz njega, odsustvo ljudskog društva uglavnom se ne primećuje. U prvoj godini pomenutog iskustva požalio se svom američkom poznaniku da kompjuter ima samo jednu manu: sa njim ne može ono što se u muško-ženskim zajednicama eufemistički naziva ili obavlja kao bračna dužnost. "Nema problema", odgovorio je Amer, "pošalji mi 200 dolara i kupiću ti dodatak i za to". E, da li je to budućnost od koje treba zazirati ili se u nju zaleteti, stvar je svakog od nas lično. Važniji je, čini se, način na koji je otpala definicija kompjutera kao antisocijalne naprave. U međuvremenu – veoma kratkom, kao i za sve drugo u vezi s računarima – kompjuter je postao najmoćnije sredstvo komunikacije među ljudima. Internet, "globalna kompjuterska mreža", uopšte nije proizvod nečije zle namere ili državne politike: nastao je iz obične ljudske potrebe za komunikacijom i, bar za sada, na toj potrebi razvija se sam od sebe, bez administracije, uprave, politike ili "politike" osim zaštite jedine vrednosti koja se podrazumeva: slobode komunikacije. To, naravno, ne znači da poslovne i političke "ajkule" ne preduzimaju poteze da stvar stave pod kontrolu. Otpor koji pružaju oni što sede kod kuće s rukama na tastaturi ili mišu za sada je jači. I ne smanjuje se: u tome nema nikakvih razlika između Kine i SAD, Rusije ili Južne Afrike. Tako smo izgleda i mi, slučajno, upali u globalno selo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine