Zemun

Ovako je to bilo: prvo su neki ljudi izgradili naselje na obali Dunava, onda je ono – mnogo kasnije – dobilo aktuelno ime Zemun, utom je došla i mrska Austrougarska imperija (to kad su se Turci konačno povukli na "svoju" obalu Save), i držala pitomu srpsku varoš vekovima u zaptu, koristeći je kao pogranični garnizon i dragstor-karantin za putnike sa Tamne Strane. Onda je 1918. slavna srpska artilerija (tako to, artilerija, piše kod Krleže, a on je dosta znao o temi rasprave, i kao pisac, i kao pitomac crno-žute vojne škole, i kao vojni prebeg u Srbiju...) umarširala u Zemun i prisajedinila ga majci Srbiji. Sve bi bilo u redu da 1941. nisu banule ustaše, a četiri godine kasnije i komunisti. Duga i teška istorija Zemuna i njegovih raznobojnih osvajača i uzurpatora srećno je okončana – to ako sledimo metodologiju Frensisa Fukujame... – u jesen 1996, kad je vaspostavljeno Hiljadugodišnje Carstvo najsrpskijih od svih srpskih radikala koje je Bog, pokazavši tako posebnu milost za ovu varoš, poslao u Zemun da srećno vladaju do kraja srpskog čovečanstva. U ovom postistorijskom periodu ostalo je još samo da svaki stanovnik Zemuna dobije bar po jedan kiosk, pa da taj grad definitivno postane globalni fenomen koji će se izučavati po (antropološkim?) katedrama širom sveta.

Dobro, znam: ovu dajdžest-interpretaciju istorije Zemuna neće vam uvažiti ni na jednoj ozbiljnijoj katedri za istoriju, ali Novi Srpski Poredak ponosno je raskrstio sa predrasudama i sitničavostima akademske istorije, kao onomad boljševici s religijom. Utoliko je legitimno posmatrati istoriju ovog grada kao mukotrpan put od zemunice (sic!) do kioska.

Zanimljivo, neki smatraju da je upravo to iznelo Zemun na loš glas širom Otadžbine, a i šire. Ono jeste, ima i takvih nemilih pojava; jedan, tako, otišao na dva dana kod tetke u Prnjavor, i kad se vratio kući, imao je šta da vidi: neki baja otvorio u njegovoj rođenoj kuhinji grill "Kod tri heklera", probio zid prema ulici, pa uživa u procvetalom biznisu. Jadničak, šta će, od sve muke naruči šiš-ćevap, otruje se i umre. Eno ga na Zemunskom groblju, njuška cvećke odozdo. A baja se preorijentisao na eksport-import. Ipak, to su tek pojedinačni slučajevi koje ne treba generalizovati. I nema ih više od nekoliko hiljada.

Zemun, dakle, postoji i izvan aktuelnog preganjanja oko kioska i, uopšte, svih bizarnosti eksperimentalne radikalske vladavine. Štaviše, u njemu se može i živeti, i to ugodnije nego na mnogim razvikanim lokacijama. Ovaj grad može se, u najgrubljim crtama, podeliti u tri "zone": Donji grad – od hotela "Jugoslavija" do Muhara – koji liči na ozbiljno urbano naselje vidne austrougarske prošlosti; Gornji grad (od Gardoša i Ćukovca dalje prema Batajnici) koji liči na pravu panonsku palanku; i Novi grad (otprilike od Kalvarije prema železničkoj stanici) koji, kažu dežurni zlobnici, ne liči ni na šta. Ja to nipošto ne bih smeo da tvrdim, makar zato što čuveni zemunski "žestoki momci" uglavnom potiču iz tog kraja...

Zemunci su ljudi koji, naizgled, imaju sve preduslove za krizu identiteta: da li su oni danas, zapravo, Beograđani, ili pak Sremci (štaviše – Vojvođani, kako tvrde tamošnji autonomaši)? Pitanje je, zapravo, sasvim deplasirano: oni su i jedno i drugo, ali ništa od toga nisu do kraja. Oni su tek – Zemunci: ljudi koji žive u varoši koja je anektirana od veće varoši, dobivši tako dah velegradskog i kosmopolitskog (makar i na razbarušeni balkanski način), a sačuvavši diskretni šarm ležernog panonskog Grada Po Meri Čoveka, smeštenog tik uz tromi Dunav. Zemun, naime, zaista živi na svojoj reci, za razliku od Beograda! Zato Zemunci tako tvrdokorno insistiraju na svojoj istorijskoj i aktuelnoj posebnosti: rasnog Zemunca je, čak, nemoguće ubediti da Beograd nije tek predgrađe, a Srem tek zaleđe Zemuna (ili obrnuto, nema veze). Ne savetujem nikome ni da pokušava. Ima u toj šašavoj neistorijskoj perspektivi nešto od britanske postimperijalne nadmenosti: otišle su nepovratno slava i veličina, ali ostala je gordost...

Za razliku od Beograda (Milorad Pavić i mnogi, mnogi drugi) ili čak Novog Beograda (Mihajlo Pantić), Zemun nema svog pripovedača, onog koji mu se zavetovao na književnu vernost... Možda bi trebalo da "uveze" Svetlanu Velmar-Janković, da posle "Dorćola" i "Vračara" napiše i "Zemun"?! Ipak, mnoge proze Davida Albaharija ne bi bile moguće bez Zemuna kao mizanscena; Miroslav Popović – pisac koji je živeo anonimno, da bi tek pred smrt doživeo deo zasluženog uvažavanja – napisao je sjajan roman "Sudbine" misleći, kažu, na Zemun, iako se poslužio izmišljenim toponimom. Primera života zemunskih ljudi i ulica u srpskoj književnosti, naravno, ima još dosta, pa ipak, nekako – nedovoljno... Kao da je obližnja prestona varoš svojom magičnom silom gravitacije, svojom zasluženom reputacijom utočišta za neprilagođene sa svih balkanskih strana, apsorbovala (skoro) sve. Nema veze, prožimanje ionako znači dvosmerni uticaj: ako je danas svaki Zemunac zapravo "asimilovani" Beograđanin, onda je i svaki Beograđanin pomalo Zemunac. I to je baš u redu.

Teško je ne voleti Zemun. Neki su pokušali, ali dovoljan je jedan pogled sa terase na okolne krovove, Dunav, banatsku obalu i Veliko ratno ostrvo, da razbije svaku mrzovolju. Ili jutarnja zvonjava sa tornja male Crkve Svete trojice u Dobanovačkoj, koja probudi osetljiviji komšiluk, a ovaj se okrene na drugu stranu jastuka, promeškolji se i ponovo utone u san, ne pitajući se zaludno za kim zvono zvoni. Bitno je da zvoni...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine