Maroko

Sam zvuk imena mitskih gradova – Kazablanka, Marakeš, Meknes, Fes, Tanger – hipnotički vuče na krajnjem zapadu Afrike, da bi se na licu mesta naučile osnove jedne izuzetne i nama potpuno nepoznate veštine: uživanja u uživanju.

Evropski hedonisti, skloni nadmenom veličanju i mistifikaciji ove osobine, u Maroku dolaze do poražavajućeg zaključka da nemaju pojma. Problem je u tome što oni hedonizam vezuju za materijalno blagostanje i ako ono izostane, depresiji, besu i huljenju na sudbinu nikad kraja. To potpada pod uživanje u bolu, što nema veze sa ovom pričom, a često je i neizlečivo.

Impresivno marokansko uživanje u uživanju ima svoje podvrste: čulno, zatim uživanje u radu, neradu, trgovini, zakonu i Bogu. Marokanac koji u hladovini (dugo) pije svoj jako zaslađeni zeleni čaj sa listovima mente potpuno je prosvetljeno i posvećeno ljudsko biće koje odiše nezemaljskim mirom. Da li je njegova galabija sašivena od svile ili trošnog platna, nema ama baš nikakve veze. Pijući čaj, Marokanac odbija dimove iz obredne cigarete, sa smeškom merkajući graciozne i uvek nečim uposlene Marokanke u odorama jakih boja. Kose im metalno blistaju na suncu, nakit im zvecka, a glasovi su im kao tiho ptičje ćućorenje. Kada imaju pokrivenu glavu i veo na licu (što nije tako često), Marokančevom – ili turistinom – pogledu ostaje samo lelujanje haljina i kratki, slučajni susret sa očima iza kojih stoji živo i tajno znanje iz prohujalih vremena. Treba naglasiti, za dobrobit zapadnjačkih hedonistkinja, da ni muškarci u Maroku nisu manje lepi i graciozni. Uživaocu čaja pogled zatim lenjo klizne niz uske ulice medine – starog dela svakog grada, koji je u toj meri neokrnjen i stabilan u svojoj drevnosti da su u njemu i mobilni telefoni i satelitske antene nekako utopljeni i nevidljivi – preko beskraja minijaturnih radnjica iz kojih miriše, zvecka, kucka, šuška i mljacka, preko vrhova minareta sa tako složenim ornamentima od fajansa da izgledaju kao lavirint koji izlazi pravo u Alahov vrt. Najzad, pogled se gubi u bolno plavom nebu i oblacima iz kojih ne pada kiša. Uživanje u pogledu i zabrana da taj pogled prodre dublje od spoljne manifestacije važan su deo islamske kulture u celini, i zapadnjak koji otvoreno blene ili pokuša da zaviri iza vela ili zida može da bude srećan ako prođe sa grdnjom na mekom i potpuno nerazumljivom jeziku.

A naš uživalac čaja se odjednom, brzinom kobre (kad smo već kod njih, ako vam neko u polumraku trga Đema el fna u Marakešu ponudi fotografisanje sa sikćućim snopom u svojim rukama, mirno prihvatite, jer vas nudilac odmah obavesti da su kobrice mirne pošto su upravo jele), vraća svom poslu koji po pravilu obavlja efikasno i sa ogromnim dostojanstvom, svejedno da li je vlasnik radnje sa ultraskupim tepisima ili je čistač cipela. Okolo su njegovi klinci – svi rade, čim prohodaju – spremni da na mig odjure na drugi kraj medine da nađu baš ono što vama treba. Ako se ne cenjkate, po mogućstvu satima i uz toliko čaja da dobijete drhtavicu i nesanicu, nisko ste pali u Marokančevim očima. Kada naučite da uživate u cenjkanju, koje podrazumeva dugotrajno dokazivanje čija je porodica gladnija, zemlja siromašnija, a rad i novac vredniji, širom vam se otvaraju vrata: svako ima rođaka i svaki rođak ima rođaka koji nudi nešto. A nema da nema – od robe, preko lepih devojaka i drugih zabranjenih radosti, do spejs-šatla. Neuki turisti, pogotovo mlađi, redovno prave početničku grešku i neumereno navale na ilegalne prerađevine izvesne biljke, čija su svojstva poljoprivrednici sa planine Rif doveli do savršenstva. Ako neuki turista uspe da kupi takvu prerađevinu a da ne završi u razgovoru ugodnom sa nečijim rođakom policajcem, sigurno završava u dugotrajnoj obamrlosti u nekom mračnom uglu. Glavna tajna veštine uživanja u uživanju jeste osećaj za meru. Onaj ko to zna – zna sve.

Ovim delom čarobnjačkog Magreba, zemljom pustinje, Atlantika, Mediterana, Atlasa, islama, judejstva, hrišćanstva, obilja, oskudice, vreline, snega, metroa i kamila vekovima lutaju radoznale neznalice, željne mira i uživanja u ljudskoj koži. Onaj ko je bio u Maroku – naučio se uživanju; onaj ko nije – uvek može da uživa u priči.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine