Nargila

Svaki način uživanja u duvanu, ima neke svoje loše strane: cigarete traju kratko i pune su industrijskih aditiva; cigare lepo mirišu samo onom ko ih puši; lule su pretenciozne; duvan za žvakanje kvari zube (o pljuvaonici da ne govorimo), a čovek koji danas izvadi burmuticu okolini će ličiti na narkomana. Među svim tim metodama konzumiranja nikotina suvereno kao kraljica vlada nargila, koja se kod nas pogrešno zove i čibuk. Nargila istovremeno prija plućima, oku i uhu, jer hladi dim i lepo izgleda, dok se uvlačenjem proizvodi prijatni klokotavi zvuk. Problem je jedino u tome što je nargila, kao svaka kraljica, donekle zahtevna: ovaj način pušenja zahteva vreme i koncentraciju koji danas spadaju u deficitarnu robu.

Nargilu su izmislili Indusi, mada je verovatno nisu koristili za pušenje duvana, jer se za prve ovakve sprave, napravljene od jedne vrste kokosovog oraha, u toj zemlji znalo stolećima pre nego što je duvan uvezen iz Amerike. Izum je u Persiji dobio ime (nargille na farsiju znači kokos), da bi se negde sredinom šesnaestog veka odomaćio u Turskoj. Turci su nargilama dali današnji oblik, a njenoj izradi i konzumiranju dali status umetnosti. U vreme Murata IV, zbog pogrešnog načina pripaljivanja nargila gubio se ugled i posao, a pokatkad i život. Takođe, u zapisima iz tog vremena pominju se "profesionalni pušači nargila" koje su imućnije age i begovi plaćali da umesto njih obavljaju delikatne i složene poslove pripremanja, pripaljivanja i razgorevanja sprave.

Nargila se u osnovi sastoji iz četiri važna dela: gorionika (tur. lule) cevi koja provodi dim u vodu (marpundže), boce (gevde) i usnika (agizlik). Ideja je u tome da se dim, prolazeći kroz vodu, ohladi, ali ako se u tu vodu, kao što neki običavaju, dodaju ružine latice ili koja kap nekog mirisa to će se osetiti i u dimu. Arapi (koji nargilu zovu hukka) gorionik prave u obliku posude sa rupom na dnu, u koju se sipa posebno sečen i pripremljen duvan, često obogaćen mentom i drugim aromatičnim travama. Turci su sofisticiraniji: njihovi gorionici su šuplje izbušene cevi, a duvan se seče u duge široke trake koje se prvo namaču u posebnom rastvoru, a zatim se onako mokri namotavaju oko gorionika kao zavoji. Kad se namotaj osuši, na vrh se stavlja žar, koji mora biti od hrastovog drveta, a najbolji duvan za nargilu je iranski, mada ni onaj koji raste uz granicu Turske i Sirije nije loš. Potom je na uživaocu da vuče kroz agizlik, posmatrajući kako se dim u vidu mehurova diže sa dna ukrašene gevde i skuplja ispod grlića. Dok se duvan lepo ne razgori (što traje dobrih petnaest minuta), treba dobro napeti pluća i vući u preciznom ritmu, inače će vam se nargila ugasiti, što se smatra sramotom. Pušenje jednog punjenja traje oko jedan sat, mada iskusni pušači to mogu da razvuku na duplo duže.

Sve do Prvog svetskog rata, nargilu je bilo moguće naručiti u boljim beogradskim kafanama. Danas je čak i u Turskoj sve teže naći pravu pušionicu nargila, ako se izuzmu mesta na kojima se turistima nudi kič-varijanta ovog običaja. Prava mesta prepoznaćete po tome što u njima nećete naći turiste i žene. Pošto se smestite u stolicu (stolova najčešće nema), momak će vam, bez da ste mu išta rekli, doneti nargilu, dok će drugi, ubrzo zatim, prići sa kofom žara i mašicama da vam pripali. Takođe se podrazumeva da ćete uz nargilu dobiti jak turski čaj koji se pije iz rakijskih čašica. Čim potrošite žar, duvan ili čaj, dobijate novu porciju. Tek kada se uz laganu vrtoglavicu od silnog nikotina i kafeina uputite ka izlazu, plaćate ceh koji je za celu uživanciju manji nego za kafu u nekom od boljih hotela.

Turci, koji su narod koji zna da uživa, u pušionice dolaze da malo pobegnu od uobičajene vreve, vide se sa prijateljima i odigraju koju partiju domina (ne priča se mnogo, jer se mora voditi računa o ritmu uvlačenja). To su ostrvca smirenosti i meditacije, koja polako nestaju pod navalom savremenog ritma života, u koji se kratkotrajna i jednokratna cigareta mnogo bolje uklapa. Sada ostrašćeni antipušači i nju potiskuju, da bi zapadnim svetom odnedavno zavladao ubedljivo najbanalniji način uzimanja nikotina – preko nikotinskih flastera i žvakaćih guma. Kakva retardacija!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine