Brijanje

Jedva da je mogućno zamisliti svu silu teorijskih i praktičnih tumačenja razloga zbog kojih se neki muškarci odlučuju za golu kožu, neki za brkove, treći za bradu, a neki četvrti za najraznovrsnije kombinacije izbrijanih i dlakavih površina lica. I okoline, naravno; ništa manje nije zanimljivo ni pitanje kako žene gledaju na to. Biti u trendu, ići za modom ili je drugima diktirati svakako predstavljaju neka od objašnjenja.

Uprkos tome, nema valjanog tumačenja zašto, na primer, Deda Mraz i Karl Marks nose brade, a braća Marks uopšte ne; zašto je Benito Musolini brijao sve iznad svojih (dlakavih) ramena i leđa, a Hitler "štucovao" brkove; zašto su žene s bradom cirkuska atrakcija, a ćosavi muškarci normalna pojava ili, najzad, zašto je glavni i odgovorni urednik "Vremena" svakodnevno izbrijan "ispod kože", a njegov zamenik nikako da se odluči između dlakavosti a la Sigmund Frojd i brade po modelu Nikole Pašića. (Uzgred, u "Vremenu" su zaposleni – isključujući većinu žena – ravnopravno podeljeni po pitanju brijanja; ponuđeno je i objašnjenje po kome su analitičari bradati, a komentatori obrijani.) Ono što neke ugledne kolege zovu "potpisnik ovih redova" ne brije se zato što je jutarnji pogled u ogledalo dovoljno depresivan da bi mu još trebalo dodavati i brijač u ruci.

Među izumima koji su nekim majmunima pomogli da postanu ljudi svakako se nalazi i sečivo za skidanje dlaka sa lica. Otud otvaranje muzeja brijanja u Milanu predstavlja veoma ozbiljan kulturni doprinos istoriji čovečanstva. Početkom avgusta više no ozbiljni londonski "Ekonomist" tome je posvetio članak ("Izgledajte oštro") koji sledi.

Nema ništa čudno što je mondenski Milano, gde muškarci oživljavaju viševekovnu tradiciju puderisanja lica, postao domaćin jedinstvenog svedočanstva ljudske taštine: jedinog muzeja brijanja u svetu. U mondenskoj ulici Montenapoleone udomila se jedinstvena kolekcija koju su sastavile tri generacije familije Lorenzi. Ljupko izloženi ispod stakla nalaze se brijači bogatih i slavnih (D´Anuncio, Respighi, Markoni); praistorijski model od kremena od koga bi lica i najčvršćih muškaraca prebledela, ali i filigranski proizvodi pre namenjeni izložbi nego stvarnoj upotrebi.

Razvoj pokretnih britvi i električnih brijača dokumentovan je od onih prvih, "suvih" brijača na oprugu koji su se pokretali povlačenjem uzice, kao kosilica za travu. Izloženi su i kurioziteti. Jedan model ima lampice na držacu; nemačka verzija brijača ima ugrađen minijaturni tuš na vrhu žileta, a iz Engleske je došao model brijača namotanog u dve kasete, koji se premotava kao traka na pisaćoj mašini.

Glava familije Lorenzi, Giovanni, stigao je u Milano i otvorio radnju pre 68 godina. Živeo je od zarade koju mu je donosilo oštrenje makaza i noževa. Danas je to elegantna radnja koja nosi njegovo ime. Postala je nešto kao Meka za fino izrađene oštre instrumente – žilete, noževe, pribor za jelo, ali i druge muške tričarije. Njegov sin Franco je čovek iz drugog vremena. On smatra da sve ono što je "naopako" na ovom svetu može bar dobro da se promisli, ako ne i reši, dok traje čin brijanja. "Čovek postaje kralj kada se brije, sam u svom svetilištu. Kada izađe na ulicu, on je samo običan čovek", kaže vlasnik kolekcije od 2000 komada.

Nije on prvi čovek koji zastupa takav stav. Kada je Jean-Jacques Perret 1770. napisao raspravu na temu "Umetnost učenja veštine brijanja", cilj mu je bio da unapredi taj krvavi čin koji su izvršavale "brice", takođe zadužene za rutinsko puštanje krvi i vađenje zuba. Perret je predložio da žilet postane potrošački proizvod za običnog čoveka, i dizajnirao je model sa drvenim zaštitnikom koji sprečava duboke posekotine na licu.

Markiz de Sad, koji se inače nije sklanjao od kažnjavanja, stavio je brijanje na spisak svojih mazohističkih razonoda: "Uživanje nema granica", razmišljao je. "Moguće ga je osetiti u najbolnijim i najdosadnijim situacijama, osim pri brijanju."

Perretov pronalazak bio je korak napred. Međutim, tek kada je 1847. godine Englez William Henson postavio nožić pod pravim uglom u odnosu na dršku način brijanja je promenjen zauvek. Prvi "bezbedan brijač" patentiran je u SAD 1880. Tako je nazvan jer je žilet učvršćen između zaštitnih pločica iz kojih je virio samo vrh sečiva.

Kada je američki biznismen Gillette izmislio brijače za jednokratnu upotrebu, eliminisao je dosadnu potrebu oštrenja brijača. Njegov brijač je bio jeftiniji jer je liven u kalupu a ne kovan. Takođe je i imao izvanrednu promociju, pošto je bio deo opreme svakog američkog vojnika u Prvom svetskom ratu.

Želja Franca Lorenzija da podeli ovu istoriju sa svetom svakako je neobična, ali je još neobičnije što on lično nosi bradu kao Deda Mraz, budući da se ne brije već punih 45 godina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine