Kutije

Prijatelji se poznaju na muci, dakle selidbi. U to vreme treba veoma pažljivo, po mogućstvu sa strane, posmatrati njihovo ponašanje dok nose težak nameštaj i proklete kutije. Svakako, onih žrtava koje se na poziv da pomognu pri selidbi odazovu. Onima koji su tog dana "zauzeti", "bolesni" ili "putuju" nije zameriti. Znaju oni vrlo dobro da ih čeka Svet kutija.

Kako bi Frojd objasnio moju opsesiju kutijama? Sledeći put kada se sretnemo na Sajmu knjiga, moraću o tome da zapitam prijatelja, našeg eksperta za psihoanalizu Žarka Trebješanina. Ček, ček! Da li mi je prijatelj, to jest, da li me je selio? Nije. Da nisam možda ja njega selio? Nisam. Olakšavajuća (ili otežavajuća) okolnost je to što se još nismo pozivali u pomoć. Otežavajuća (ili olakšavajuća) jeste što se (iz mojih usta u božje uši) možda više nećemo ni seliti. Koliko znam, on je već nekoliko godina, odnosno Sajmova knjiga, na staroj adresi, a i ja se, evo već skoro dve sezone, dobro držim. Daj bože da se, ako baš moramo, na druoj muci poznamo, a da u kutijama (i njihovim raznovrsnim sadržajima) samo uživamo!

Jeste, ponekad teške, čak krajnje neprijatne stvari mogu predstavljati uživanje. Blagi mazohizam je manji ili veći deo naših života. Mazohizam kao princip i Kutija kao simbol – kakav početak za psihoanalitičare.

Prisetimo se, ali pošteno, da u pohode na kutije za selidbe krećemo preko volje. I priznajmo da to što počinje s mukom, kad se zalaufa, neprimetno postaje pasija koja se obavezno završava egzaltacijom, čak epifanijom. Čista misterija!

Ono što na početku obesmišljava, a na kraju postaje conditio sine qua non opisane aktivnosti nalaženja kartonskih paralepopipeda zadovoljavajuće kubikaže jeste činjenica da oni uglavnom ne mogu jednostavno da se kupe u papirnici ili kakvoj drugoj prodavnici. Ima nas, svih uzrasta najrazličitijih urbanih nomada, bar pola miliona u Beogradu.

Kako je strašna ta tražnja za kutijama!

Pa sve i da ih ima na tržištu maloprodaje, nevoljnici-selidbari po definiciji nemaju para da ih kupuju. Svi oni svakodnevno (na svu sreću, ne u istom trenutku) odlaze manje ili više ljubaznim prodavačicama u samoposlugama pitajući, uz manje ili više šarmantne i snishodljive osmehe (sa ili bez 100 g mlevene kafe u džepovima), nije li u magacinu možda preostala neka prazna kartonska kutija. Nikome tu nije lako!

Nije nas samo prinuda, to jest potreba naterala da svoje knjige i intimne stvari potrpamo u višeslojnim talasastim kartonom od stvarnosti odvojene i omeđene kubike dragocenog slobodnog prostora. Ima tu i kolekcionarske strasti.

A zašto započinje ta borba?

U njima fizički prenosimo znanje, iskustvo i nepotrebne stvari stečene tokom života u drugo, unapred već znamo, privremeno stanište. Zapadnjačke kuće, imanja i stanovi u kojima porodice, koleno po koleno, žive vekovima, za nas ovde su samo utopija.

Sve ovo bi delovalo beznadežno depresivno, čak toliko da bi veoma brzo desetkovalo selidbare da nije instinkta samoodržanja, koji je muku transformisao u strast, u pokretačku energiju. Od nevolje je napravio zadovoljstvo i spojio nespojivo (ili bar naizgled bizarno): pitanje opstanka i kolekcionarstvo.

Ta kolekcionarsko-kompeticijska strast nagoni nas da od jadnih sakupljača stare hartije, koji po beogradskim ulicama u kolicima guraju sabijene kilograme kartonskog, novinskog, potrošenog pisaćeg i štampanog makulaturnog papira, na prepad otimamo njihov celulozni hleb. Jeste, kao životinje, ali opet i sa uzvišenim uživanjem svesnih bića prožetih strašću višeg reda. Specijalizovanom strašću. Ma šta, ekspertskom strašću čija je jedina svrha raspaljivanja – kutija/plen.

Obožavam kutije i toliko sam se neprimetno srodio s njima da bih se, ako treba i ako se naredi (a držim da nismo daleko od toga), već sutra, kao Diogen svojevremeno u bure, sve pevajući preselio u jednu kutiju za zamrzivač ili veš mašinu. Karton, mada nepouzdan na kiši, na snegu je dobar termoizolator, a i u održavanju lične higijene sto odsto korisniji od drveta za burad koje je na raspolaganju imao Diogen. O lišću i travi u kojoj, ubranoj na brzinu i u afektu, uvek lako može da se provuče kopriva ili zubača – da i ne govorimo.

Gde je uživanje? U traženju čoveka u kutiji i oko nje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine