Povratak torijevaca

Za „Vreme“ iz Londona

Sa 43 godine Dejvid Kameron (na slici) je najmlađi premijer Velike Britanije od 1812. godine. To je postao pošto se u utorak uveče sa šefom Liberlanih demokrata Nikom Klegom dogovorio o formiranju koalicione vlade, prve nakon čitavih 70 godina. Pregovori su trajali nekoliko dana pod velikim pritiskom javnosti da se usred ekonomske krize što pre obrazuje nova vlada. Od koalicije sa ideološki mnogo bližim laburistima Kleg, koji je neočekivano loše prošao na izborima, je očigledno odustao da ga ne bi optužili da omogućava „vladu gubitnika. Neposredno pre toga je dosadašnji premijer Gordon Braun, česta meta napada liberalnih demokrata, podneo ostavku i sa mesta šefa partije

Neposredno nakon prošlonedeljnih izbora u Velikoj Britaniji bilo je jasno da će Kraljevstvo dobiti „obešeni“ parlament, odnosno manjinsku ili koalicionu vladu. Imajući u vidu da su čitave generacije naviknute na dvostranački sistem, napravljen da bi jedna partija mogla samostalno da vlada, na ostrvu postoji potpuna fascinacija novonastalom situacijom. Britanski mediji poslednjih dana ponašaju se kao dete u prodavnici slatkiša. Televizija BBC 24 časa dnevno uživo prenosi sva dešavanja vezana za postizborne pregovore. Ulaz u rezidenciju premijera u Dauning stritu broj 10 pod budnim je okom novinara. Komentatori i reporteri izveštavaju o svakom koraku lidera vodećih stranaka, pa tako kao najnoviju vest možete da čujete da su poslanicima liberalnih demokrata za vreme sastanka u Vestminsteru u 15.26 dostavljene krofnice i kafa ili da je premijer u 11.24 napustio svoju rezidenciju ne rekavši novinarima kuda ide.

Upravo održani izbori pokrenuli su i pitanja vezana za britanski izborni sistem. Postojeći sistem funkcioniše, kao i američki, favorizovanjem dvostranačja. Zagovornici tog sistema tvrde da on doprinosi formiranju stabilnijih i efikasnijih vlada. Kraljevstvo je po tom principu podeljeno na 650 izbornih jedinica zastupljenih u Donjem domu Parlamenta. Pobedom jedne stranke u jednoj izbornoj jedinici glasovi ostalih se eliminišu, što je očigledno rasipanje glasova birača. Tako se ovoga puta 36 odsto glasova za konzervativce obrnulo u 47 odsto mesta u Parlamentu, 29 odsto glasova za laburiste značilo je 40 odsto mesta u Parlamentu, dok su liberalne demokrate sa 23 odsto podrške među Britancima spali na svega 9 odsto mesta u Donjem domu.

KO ĆE PRVI DO KRALJICE: Britanci su sa uzbuđenjem očekivali rezultat postizbornih pregovora kao početak nekakvog, do sada neviđenog rijaliti programa. Među poznavaocima ustava vladala je zabuna zbog toga što najviši državni akt ne opisuje sasvim precizno trenutnu situaciju. Postojale su mnoge nedoumice i oko toga šta će kraljica Elizabeta prvo uraditi, koga će prvo pozvati, kada će se to desiti. Na kraju je kraljica Elizabeta II pozvala Kamerona na tradicionalnu ceremoniju „kissing hands“, na kojoj se postavlja premijer

Iako „gubitnici“, kako su ih mnogi komentatori označili, liberalne demokrate našle se u poziciji da odlučuju o političkoj sudbini Ujedinjenog Kraljevstva. Koalicija liberala sa konzervativcima svakako predstavlja dve krajnosti u percepciji spoljne i unutrašnje politike.

SLIČNOSI I RAZLIKE: Konzervativci žele da još tokom ove godine krenu sa smanjenjem javne potrošnje koja državu gura u sve dublji deficit i povećanje spoljnog duga. Laburisti, sa druge strane, upozoravaju da ekonomske reforme moraju da sačekaju sledeću godinu i da ekonomiji koja je na putu oporavka u ovom trenutku ne treba uskratiti pomoć. Liberalne demokrate se slažu da ekonomiju ne treba prepuštati samoj sebi, ali da novac treba usmeriti na drugačiji način.

Još jedna važna stavka u predizbornim programima i mogući kamen spoticanja pri formiranju vlade jeste spoljna politika, a pre svega odnos sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom. Torijevci sa Kameronom na čelu otvoreno se protive bližim odnosima sa Evropskom unijom, prelasku sa nacionalne valute funte na evro, ulaženju u šengenski sistem. Liberali i Nik Kleg pored proevropske politike koju zagovaraju, upozoravaju na preterano prisne odnose sa Amerikom.

Iako postoji još niz važnih pitanja, od prosvete, preko problema imigracije do pitanja terorizma, čini se da najvažniju ulogu u postizbornim pregovorima ima pitanje izmene izbornog sistema. Čini se da od toga najviše zavisi odluka liberala kome će se i na koji način prikloniti.

PREGOVORI: Nik Kleg je nekoliko puta tokom izbora rekao da ona stranka koja osvoji najviše glasova treba da prva dobije šansu da formira vladu. U skladu sa tim liberalne demokrate već dan nakon izbora počele su razgovore sa strankom Dejvida Kamerona.

„Gospodinu Klegu i gospodinu Kameronu treba dati onoliko vremena koliko im je potrebno da dogovore koalicionu vladu. Ako razgovori kozervativaca i liberalnih demokrata propadnu, ja ću razgovarati sa Nikom Klegom“, rekao je premijer Braun istog dana.

Drugi i treći dan nakon izbora obeležile su vesti o tome kako su načinjeni značajni koraci u razgovorima između konzervativaca i liberalnih demokrata, što su potvrđivali lideri dveju stranaka. Reporteri su iz dana u dan izveštavali o „konstruktivnim i pozitivnim“ razgovorima Klega i Kamerona, dok britanska javnost poziva na što hitniju konačnu odluku liberala, jer je privreda zbog postizborne neizvesnosti počela da pokazuje znake slabljenja, kao što je na primer slabljenje vrednosti nacionalne valute.

Dogovor između liberala i konzervativaca, smatralo se, značio bi ako ništa drugo, onda raspisivanje referenduma na kome bi se građani izjasnili po pitanju promene izbornog sistema. Javnost, međutim, i dalje spekuliše o tome šta su bile ostale teme razgovora liberala i torijevaca, dok londonski „Gardijan“ piše da su Kleg i Kameron usaglašavali pitanja bankarskog sistema, štednje, klimatskih promena i ljudskih prava.

Politički urednik BBC-ja Nik Robinson, komentarišući „sporost“ pregovora, rekao je: „Neviđeno je da premijer, lider poražene stranke na izborima, već četvrti dan zaredom izlazi iz rezidencije u Dauning stritu broj 10 i daje izjave.“ Iako je u Srbiji uobičajeno da pregovori o formiranju vlade traju dugo, čak i do poslednjih minuta zakonskog roka, Britanija, naviknuta na tu vrstu političke sigurnosti, svaki izgubljeni dan i sat izračunava u milionima izgubljenih funti.

Kako prenosi BBC, Gordonu Braunu su bliski saradnici rekli da odustane, da su laburisti prošli izbore sasvim dobro, da mogu da se bore kao opozicija, da sada nije vreme za dogovor. Međutim, Braun nije odustajao do poslednjeg trenutka.

BRAUNOVA OSTAVKA: I pored toga što se očekivalo da ponedeljak bude dan odluke, što je i sam Nik Kleg u nedelju najavio, došlo je do dramatične promene u toku postizbornih pregovora. Prvo su britanski mediji preneli da su se Kleg i Braun tokom prepodneva neformalno sastali i razgovarali. Dnevnik „Independent“ piše da je protekli ponedeljak bio najneizvesniji dan u Vestminsteru još od pada čelične lejdi Margaret Tačer. Osećaj da je nepopularni premijer najveća prepreka liberalno-laburističkoj koaliciji doveo je do toga da oko pet časova već oblačni London zahvati medijski tornado nakon izjave premijera da će se povući sa čela Laburističke partije i funkcije premijera (ukoliko je bude obavljao) do jeseni, kada se održava redovna skupština stranke. Premijer je naglasio da će nastaviti da obavlja dužnost premijera dok Britanija ne dobije stabilnu vladu, što je njegov jedini cilj.

„Sada su se liberali susreli sa ponudom koju, kako laburisti smatraju, ne mogu odbiti – koalicija boje duge koju čine sve boje osim Braun“, pisao je Džonatan Fridland, kolumnista“ Gardijana“. Nik Kleg je pohvalio Braunovu odluku i potvrdio početak formalnih pregovora sa laburistima, ali i nastavak istih sa konzervativcima. Analitičari su ovo označili kao dvostruku igru liberala i mogućnost vaganja bolje ponude, koja bi mogla da prevagne u odnosu na državni interes. Zajedno bi laburisti i liberalne demokrate imali tek 316 mandata, pa bi im bila potrebna podrška još neke manje regionalne partije.

Komentator Nik Robinson naglašava da bi liberali i sa Braunom u ostavci imali problema. Problemi bi bili „ponovo Braun“, makar i na samo četiri meseca, činjenica da premijer opet ne bi bio izabran direktno, tako da se ne bi znalo šta Britanci misle o njemu, kao i činjenica da bi mediji ovakvu koaliciju nazivali „koalicijom gubitnika“. Ovako je sada sve jasno.