Pravo na sreću

- Jesi li srećan?

Kada mi je režiser Majkl Almarida postavio ovo pitanje u Nju Hempširu, odgovorio sam mu:

- Jesi li ti lud?

Bila je 1993. godina. Sarajevo je gorelo. U Beogradu je penzioner za svoju penziju mogao da kupi tri sapuna. Ekrane je preplavljivala banda gnjilodušnih demagoga i krvavih klovnova. Na pamet mi nije padalo da bih zbog nečega mogao biti srećan. Sa druge strane, moji domaćini, Amerikanci, mnogo su voleli da budu srećni. Rado su o tome pričali i među njima se podrazumevalo da ljudi imaju prava na sreću. Jedan od uzorka ovakvog njihovog uverenja svakako leži u činjenici da je Tomas Džeferson u Deklaraciju nezavisnosti, pored života i slobode, među "neotuđiva ljudska prava" uvrstio i pravo na "potragu za srećom". Moji američki domaćini su me stalno zapitkivali: "Jesi li srećan što je konačno lepo vreme?". Ili "Jesi li srećan što je sutra vikend?" Ili: "Jesi li srećan što si položio ispite?"

Način izražavanja Amerikanaca me je zbunjivao i nagonio da preispitam odnos prema sreći i uživanju sredine iz koje potičem. I balkanski čovek se više raduje suboti nego sivom utorku. I njemu je sunčano vreme draže nego kišovito. Položiti ispite i u Beogradu je dobra stvar. Pa ipak zbog svih tih stvari nije običaj da se bude naročito srećan, već više namršten i zabrinut, za svaki slučaj. Gabrijel Garsija Markes je u šali rekao da "sreća nije neka obaveza". Ozbiljno se može reći da je balkanski odnos prema sreći blizak Šopenhauerovoj ideji po kojoj cilj života nije zadovoljstvo nego izbegavanje patnje.

Zašto je to tako? Pada mi na pamet da je to možda zato što Srbi doživljavaju sebe kao "čvrst" narod koji stoički podnosi nedaće, dok je uživanje za "feminizirane" Turke. (Ja ostavljam cvetne staze / Kojima je noga meka / Nek po cveću žene gaze / A trenje je za čoveka – Đura Jakšić.) Kao moguće objašnjenje, pada mi na pamet i znatan udeo tuge u Pravoslavlju. Ponekad mi se čini da Pravoslavlje i nije ništa drugo nego uporno negovanje tuge. U nesređenoj državi kakva je, u poslednja dva veka svog postojanja, bila turska carevina, nije bilo pametno javno pokazivati bilo šta od onoga do čega je čoveku stalo: bogatstvo, lepotu ili sreću! Uvek je neki janičar ili hajduk mogao iznenaditi i opljačkati srećnika. "Krijte svoj život", govorio je Ivo Andrić. Ako je verovati Andriću, bogatstvo je u Bosni počelo da se iznosi na svetlost dana tek u drugoj polovini devetnaestog veka. Još sporije od bogatstva na svetlost dana su se iznosila osećanja. Negativna osećanja su uvek bila na površini. Pozitivnim treba mnogo više vremena da isplivaju. Čini mi se da je ovaj proces još uvek u toku.

Prijatelj iz detinjstva, koji je u međuvremenu postao neka vrsta mafijaša, objašnjavao mi je nedavno kako se ljudi dele na "tvrde" i "meke". Ovdašnja kultura doživljava sebe kao kulturu "tvrdih ljudi" (uprkos ogromoj potrošnji sredstava za smirenje i zastrašujućem porastu psihosomatskih bolesti.) Zato na ulicama srećemo tako mnogo lica za koja bi trebalo izdavati oružni list. Kultura tvrdih ljudi razvila je ukus za dve vrste uživanja: uživanje u grubosti i uživanje u nemogućnosti. Čim nekome pomenete da grubost ne nudi rešenje za sve ili da nemogućnost nije baš potpuna, možete biti sigurni da ćete naići na otpor. Ovakva manifestacija naše kulture nužno povlači za sobom negativan odnos prema uživanju i sreći.

- Umeš ti da živiš! – posprdno i prekorno je jednoj mojoj poznanici govorila rođena majka.

Devojka bi pocrvenela i prkosno odgovarala:

- Umem, pa šta!

Pitanje je zašto bi "Umeš ti da živiš" ili "umeš ti da uživaš" ili "srećna si" trebalo da bude razlog za prekor? Zahvaljujući otporu Miloša Obrenovića prema uvođenju domaće aristokratije, Srbija je već dva veka egalitarna država. Međutim nije moguće da se, u psihološkom smislu, ljudi još uvek dele na one koji uživaju i one na čiju štetu se uživa, na one koji mogu sve i one koji ne mogu ništa, jednom rečju, na begove i raju. Zavist potlačenih ima tendenciju da uzajamno gura druge ljude u poziciju raje. Odatle pojava da "naš čovek" sa prezirom govori o svom narodu, pri čemu sebe, nekim čudom, izuzima. Čoveka koji tako misli tuđe uživanje ugrožava, jer je, u psihološkom smislu, to uživanje od njega oteto. Ovaj psihološki atavizam bilo bi lakše prevazići da preko nje nije pao i osnažio ga komunizam, sa svojom legitimizacijom ljudske zavisti.

Postoji kod nas jedna specifična vrsta uživanja javnog i izazivačkog, sa muzikom na najjače i izrazom lica koji će reći: "Ko mi šta može!" Primer takvog uživanja predstavlja gost na svadbi koji uzme gajbu piva, otpije gutljaj iz jedne flaše, pa onda otvori sledeću flašu. To je uživanje uprkos nekome, na nečiju štetu, koje se od nekoga otima, koji se objavljuje preko megafona. Kada sam, posle tridesetočasovnog putovanja, stigao u Beograd, od Bostona, preko Rejkjavika, Londona i Podgorice, sa podočnjacima do poda i uveren da su mi ukrali torbu, imao sam nesreću da čekam prtljag pored izvesnog veoma bučnog gospodina. Morao sam da slušam kako taj čovek, u lice nekom nezainteresovanom poznaniku, viče:

- U Londonu je moja žena večerala, a ja sam popio konjak. I baš mi je lepo bilo!

Dobro, magarče, mislio sam. Po tvom sakou, kravati i pejdžeru vidi se da si nekakav biznismen. Ako si imao novaca da letiš u London, verovatno si imao novaca i za večeru i konjak. I ja ponekad večeram. Dešava se da popijem i konjak. Ponekad mi bude i lepo. Ali ja, za razliku od tebe, zbog toga ne probijam uši umornim ljudima, i ne derem se tako da se trese aerodromska zgrada.

Između ovog Andrićevog "Krijte svoj život" i razmetljivog uživanja na tuđu štetu postoje prava zadovoljstva, koja neki nazivaju i sitnim. U ta zadovoljstva ubrajam ponudu beogradskih pekara, naročito, burek, zatim dobar roštilj u restoranima, sve bolju kajsijevaču u našem gradu i endemsko blago ovog podneblja koje se zove kajmak. Među ta zadovoljstva naravno spada i pogled sa Kalemegdana i pogled na grad sa dvaju reka.

Kada, preko ozlaćenih talasa, čovek iz čamca baci pogled na kulu Nebojšu, padne mu na pamet da mu je ovo jedini život i da će taj život proći u čekanju da bude bolje. Dok sam prekjuče preko plavih talasa gledao Beograd, moj sagovornik – alas objašnjavao mi je da se na sledećim izborima suočavamo sa izborom između kuge i kolere. Meni su stvari izgledale prostije. Ja sam bio za koleru. Njemu je savski vetar gladio slepoočnice ali mu na pamet nije padalo da bi mogao biti srećan.

- Nije sve tako loše – izbacio sam u savski vetar.

- Jesi li ti lud? – upitao me je alas – nihilista.

Čamac se ljuljao. Preko talasa sam zurio u grad koji je izgledao kao izrezan od krede.

- Sreća verovatno nije naše pravo – uzdahnuo sam – Ali osetiti se pomalo srećnim ne treba upisivati sebi u krivicu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine