VREME UžIVANJA


 

Mansarda

To što se naslov ovog teksta u potpunosti podudara s imenom prvog romana Danila Kiša ne znači da se iza njega kriju prozne pretenzije niti da potpisani namerava da, na sledećoj stepenici svog nezadrživog razvitka, napiše "Rat i mir" ili "Don Kihota". Pre će biti da je narečenom novinaru, jednostavno, udarilo sunce u glavu. Naime, pisati poetske romane i novele o boemskom životu u golubarniku polupreuređenom u bivak homo sapiensa je jedno, a živeti na takvom mestu, pri temperaturi od cca četrdeset stepeni u hladu je something completely different. Ovo stoga što se sadističke letnje temperature dele na tri vrste: u hladu (35-40°C), pod direktnim udarom Užarenog Monstruma (50°C) i na mansardi (80-90°C), što će reći da je letnji život u narečenom prostoru, zapravo, grčevita borba ljudskog bića da ostane u čvrstom stanju, uprkos nezadrživom nadiranju Sila Dezintegracije koje su zapele da od njegovog znojavog tela naprave gasovitu tvar, bezopasnu za okolinu, ali prilično teškog mirisa...

Ukoliko, dakle, vaš izveštač sa lica mesta, sklon isparavanju, ne nestane do kraja ovog teksta, možete smatrati da je dotični produkt pisan pri jednoj od podnošljivijih temperatura (cca 75°C), uz osvežavajuće pirkanje vazdušne mase koja se kreće orkanskom brzinom od 3-4 cm na sat. Naravno, iskusni žitelj mansarde poznaje trikove za održavanje u drugom (agregatnom) stanju: ispijanje enormnih količina tečnosti je provereno efikasan metod; jedini problem je u tome što na vrhovima stambenih zgrada u gradu koji se prućio pokraj dveju velikih vodurina leti retko ima vode, tako da česme i tuševi služe uglavnom kao paukova gnezda. Kada stanovnik humanoidnog golubarnika kaže da ima "slab pritisak", on ne misli ni na srčani ni krvni tlak, nego na životodajni pritisak vode u cevima. Zato su se mnogi mansardaši, u očajničkoj borbi za goli život, preorijentisali na pivo, što, opet, prouzrokuje dve vrste problema: 1. ta tečnost sadrži alkohol, a ovaj na vrućini udara u glavu; 2. pivo tera čoveka na pojačano, hm, izlučivanje tečnosti, a to je dosta nezgodno ako nemate vode...

Sve ove letnje patnje mučenika koji, flambirajući se pod usijanom betonskom pločom, misli da je apokalipsa njegova svakodnevica, ipak su prolaznog, sezonskog karaktera. Posle nekoliko meseci dolazi jesen, a zatim, i zima, i sa njima kiše i snegovi. Razume se da krov na svakoj mansardi dostojnoj toga imena prokišnjava, tako da junak naše priče konačno može da se osveži i rashladi, čak i više nego što mu je to potrebno; teško je čoveku ugoditi, zar ne? Pošto je zimi hladno, a lokalno stanovništvo ima nastranu naviku da se greje, te da je po 15-16 sati mračno, a razmaženo pučanstvo bi da bude osvetljeno, u to doba godine učestale su nestašice električne energije. Taj problem se ovde jednostavno razrešava tako što se prevali na leđa radnih ljudi đ građana, i to tako što im se uskrati mogućnost napajanja strujom. To za mučenika koji stanuje na vrhu stambene građevine triglavskih dimenzija znači da njegovo najdraže gradsko prometalo – lift – prestaje da obavlja svoju prevoznu funkciju. Zato se ovaj zimi obično povlači pod jorgan-planinu i, u medveđem stilu, čeka da prođe kijamet, a sve to uz romantičnu svetlost sveća i ravnomerno curkanje otopljenog snega s krova pravo na kuhinjski pod. Hrabriji i preduzetniji jednom dnevno ipak odlaze po provijant, tek da ne zaborave da i Tamo Dole postoje izvesne forme života. Oni koji se nešto češće pentraju sa tla Otadžbine na mansardni Čardak ni na nebu ni na zemlji imaju sve šanse da im do proleća noge toliko ojačaju da mogu odmah da se prijave za atletski miting u Cirihu, sa dobrim izgledima za osvajanje medalje.

Iz svega prethodno navedenog moglo bi se zaključiti da je život na mansardi jedna vrsta božje kazne, socijalnog odmetništva, psihološke devijacije ili mazohističke perverzije. Ma kakvi! Okreni-obrni, čovek je prilično adaptibilno biće, a onaj ko se jednom "navuče" na mansardu, taj sa nje više ne silazi. Samo kosmonauti i stanovnici ovih potkrovnih prostora imaju privilegiju da gledaju svet odozgo, a rakurs vašeg svjetonazora je veoma bitan za formiranje ličnosti... Umesto da životari na tlu kao miš – a mišu je čak i mačka gorostas – stanovnik mansarde gleda – i vidi! – dalje, i kapira da svet nije mesto kojeg se treba bojati, nego pejzaž koji treba hrabro menjati, ne bi li bio još lepši!

Kada izađem na svoju terasu, vidim Dunav koji mi dolazi tamo od Banovaca i fura prema Velikom ratnom ostrvu; u okolnim zgradama lepojke izlaze na prozore da se odazovu nečijem ugovorenom zvižduku, a ljubomorne majke s viklerima ih uvlače, za rukav, nazad u stan; u dvorištima zemunskih kuća kerovi ganjaju mačke iz čiste obesti; kad padne noć, u daljini se vide svetla piste i tornja aerodroma – malo, malo, pa neki treperavo-svetleći ILO (identifikovani leteći objekat) počne da se spušta prema tim svetlima; za jasnijih dana, bogami, eto čak i dalekih obrisa Fruške Gore... U takvim trenucima sam siguran da ću preživeti i ovaj dan, i da se neću dezintegrisati. Vidi, eno je dole, mačka na usijanom limenom krovu. Charmant! Život je, definitivno, stvar perspektive...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine