Festivali

Svaka specijalistička tura, što se načina putovanja i cilja tiče, esencijalno je fetišistička: ona povlađuje opsesiji, a ne samo zadovoljstvu. Možda su najgore turneje upravo po mestima predodređenim za kratkotrajna zadovoljstva. Retka poseta hotelu, restoranu, ili, pak, bordelu može da predstavlja užitak, ali svakodnevno obitavanje u njima može biti samo negacija zadovoljstva; nausea, takoreći. Opsluživani i oni koji opslužuju učestalim viđanjem gube fascinaciju i postaju, s jedne strane, džangrizavi, s druge – hladni. Oni vremenom prestaju da budu saučesnici u uživanju i okreću se jedni protiv drugih.

Slična stvar je i s filmskim festivalima. Jedan festival godišnje, naročito na "tuđem" jeziku, čista je egzotika. Nekoliko festivala već polako u čitavu stvar unose osećaj poslovnosti i rutine. Konačno, odlazak s festivala na festival nesporno ima ukus produžene noćne more. Paralelno sa tim, retki intervju može da bude inspirišući, laskav, prijatan, kozerski. Festivalska praksa od petnaest intervjua dnevno, bilo da ih dajete ili uzimate, postaje perfidni način mučenja.

Može se ići još dalje, a turneja praviti po belosvetskim sanatorijumima, kao što je radila pokojna Čejen Brando, slavna ćerka još slavnijeg oca. Mogu se pohoditi, naizmenično, barovi i lečilišta za alkoholičare, kako je to radila Liz Tejlor. Mogu se, takođe, posećivati mesta gde obitavaju unesrećeni da bi se ukazala a ne samo tražila pomoć, kao što rade hiljade ljudi zaposlenih u Crvenom krstu, Lekarima bez granica i sličnim organizacijama. Konačno, može se biti i Majka Tereza, u prenosnom i doslovnom značenju.

Ako se vratimo na čisto, "egoistično" (estetsko) zadovoljstvo, lično nikad ne bih stavio film iznad života, filmski ili muzički festival iznad avanture, niti bilo kakvu simulaciju iznad doživljaja. Možda zvuči izanđalo kada se kaže da splavarenje niz neku divlju reku vredi više od svakog festivala, a zalazak sunca u bilo kojoj pustinji više od svake izložbe – ali je, za divno čudo, ova istina jednostavna kao i sve ostale esencijalne stvari.

Naravno, najbolje je i jedno i drugo, i doživljaj i simulacija, kao i njihovo upoređenje – ali kada bih, priteran uza zid, morao da biram neki festival, odnosno da ga finansiram iz plitko-svog a ne duboko-državnog džepa, on zasigurno ne bi bio filmski. Voleo bih da to budu, na primer, Vagnerove svečanosti u Bajrojtu (sever Bavarske), ne samo zbog Riharda i što godinama slušam o tome već i zbog nemačke ozbiljnosti, zbog škole strpljenja i discipline koja tera Bavarce da satima sede prikovani za stolicu u strahopoštovanju spram Umetnosti. Ako je išta ostalo od nemačke pompeznosti, onda to obitava u Bavarskoj. I sam Vagner je više nego dovoljan, ali nečuvene inscenacije njegovih opera i neuništivo kult-sledbeništvo koje dan-danas imaju čine Bajrojt (verovatno) unikatnim iskustvom.

Festival koji bi mogao da me na brzinu osvoji je, na primer, nešto sasvim bizarno, kao ono svetsko prvenstvo Deda Mrazeva, održano u Ilulisatu (Grenland). Ne znam da li su se takmičenja nastavila i narednih godina, ali tog oktobra 1995, Mrazevi su se znojili pred žirijem sačinjenim od četiri dvanaestogodišnjaka, takmičeći se u pet disciplina: izboru brade i kostima, ukrašavanju jelke, vožnji sankama, pozdravljanju gledalaca i smejanju! Divno...

Ko više voli crnu jaknu i lance od crvenih odora, šlemove više od kapica s ćubom, a konjske snage od jelenskih zaprega, nešto južnije od Grenlanda može naići na najveći skup motociklista na svetu, poznat u internim krugovima kao "Vudstok u koži", koji se od 1938. svake godine održava u Stardžisu (Južna Dakota). U ovu nedođiju se u vreme festivala sjati 250.000 ljudi... Mora da će vam bar neko od njih dati intervju ("Zašto volite motore?" "Pa imam osećaj slobode, vetar u kosi i tako to...") I možda će intervju biti bolji nego neki sačinjen od dubokih misli kakve razmažene filmske zvezde ili nadobudnog reditelja, koji su već ionako nekoliko puta rekli sve što imaju da kažu.

Za istančanije ukuse postoji festival klasičnog indijskog plesa koji se svakog marta odigrava u seocetu Kajdžurahu, među najčudesnijim erotskim skulpturama na svetu, gde ne možete a da ne pomislite zašto Indijke sa skulptura plešu gotovo nage, a Indijke uživo gotovo zakopčane do grla. (Hipotetički odgovor može da glasi: "Mi smo bili pod viktorijancima, kao što ste vi bili pod osmanlijama.") Ili, za one još tananije duše možda je najbolji izbor fetiš mesta internacionalni festival za najlepšu ružu u Vili Reale (Italija), koji neizbežno fokusira lepotu dara prirode umesto artefakta, dela božjih umesto ljudskih ruku. Ko je još video sujetnu ružu?

Slično važi za svako takmičenje za mis – od mis sveta, preko mis mokre majice, sve do nekadašnjeg mistera i mis naturista u Koversadi i takmičenja za najbolju striptizetu. Koliko god takmičarke bile obesne, vulgarne, prepotentne ili budalaste, koliko god pokazale nedotupavnosti, bečenja, izveštačenosti i neukusa radeći ono što su im rekli ili što misle da bi trebalo da rade, uvek u njima ostaje bar poneki neuništivi tračak "božanske ljudskosti" koji se obično zove lepota.

Verovatno se i u svakom umetničkom delu – dobrom ili lošem, dosadnom ili interesantnom, pametnom ili glupom, čednom ili skarednom – može pronaći ista božanska iskra kao i u spominjanim lepoticama. A zbog toga možda i vredi vaditi vize, rezervisati hotele, živeti na sendvičima i buditi se u ranu zoru. Zato prelomite pametno: za svoj ili za tuđ novac, svejedno, birajte pažljivo sopstveni festival.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine