Zlatibor

U finišu trke za hit dana, na radiju koji ne uspevam da identifikujem (ali vidim da mu nikad neće pokisnuti koaksijalni kabl), Šaban Bajramović sa "Kasandrom" za (njena) prsa pobeđuje Slatku Suzi. Dok ustreptala voditeljka teši gubitnički deo glasača, autobus stiže na Partizanske, pardon, Kraljeve... to jest Vode, kako i piše na putokazu budući da je pridev prevučen širokim tragom spreja. Dileme, uostalom, ne bi ni trebalo da bude ako se ima u vidu da je naselje dobilo ime po česmi koju je ovde, godine 1893, podigao Aleksandar I (Obrenović), kralj.

Zlatibor! "Po plastičkim osobinama podseća na prostranu terensku trupinu koja štrči iz okolnog predela", čitam u geografskoj studiji koju je (1991) izdao SANU. Trupina! Neka je i naučno, ali pored tolikih trupina diljem Srbije nazvati tako dični Zlatibor?! U istoj studiji, jedan korisniji podatak (nažalost, neprecizan): na svakih sto metara nadmorske visine dobija se 400 hiljada crvenih krvnih zrnaca; ne piše, međutim, za koliko dana, što iz zdravstveno-finansijskih razloga nije beznačajno.

Na samom ulazu u Kraljeve Partizanske Vode nedovršeno zdanje prve zlatiborske crkve. Meni se čini da nije bilo veće ni pre godinu dana. Na gradilišnoj tabli mogu se pročitati imena investitora i graditelja, ali ne i rok završetka gradnje. Pametno, budući da će izvođač užički "Zlatibor", ili bar njegovo bivše rukovodstvo, zbog manjka od 16 miliona maraka (tvrde lokalne novine), osim neimarskih morati da pokaže i neke druge veštine...

Štošta je na Zlatiboru isto kao prošlog proleća. Šumarski inženjer Miloš za istom je pijačnom tezgom, još prodaje "poštena jaja". Ovaj natpis on objašnjava specifičnim odnosom njegovih kokoški s petlom, ali čula sam i drugo tumačenje: to su jaja koja nisu htela na TV i druge bastilje...

Na jednoj od improvizovanih uličnih tezgi još stoji obaveštenje: Primam čekove. Može i bez pokrića (kako će verovatno i biti). Vispreni Zlatiborci! Svega će se setiti! I fijakera, da provozaju znatiželjnike kojima se ne pešači. Ali, nije im palo na um da bi mogli da se opreme metlicom i lopaticom, da pokupe balegu koje se nesebično, domaćinski oslobađaju njihovi konji.

Od ukupno tri kioska sa štampom, samo jedan prodaje "Našu Borbu". Prodavac kaže da je zimus, "za vreme šetnji", prodavao sto primeraka dnevno, sad znatno manje, petnaest. Ja kupujem dnevnik svog života "Građanin". Prvenstveno, razume se, zbog kolumne Bengalskog Tigra A.T. (Ej Ti); zanima me po kome Golub danas kaki. Volim njegov tekst, iako zaudara. (Grešna mi mis'o: u Vladu nije ušao s ciljem da dela iznutra – on da bude tako naivan?! – nego da štošta, pa i naziv rubrike, iznese.)

Elem, iščitam novine, proučim program RTS-a (na Zlatiboru se drugi ne hvata), zaokružim (na šta sam spala!) TV Dnevnik. Ipak, pronalazim Slobodnu Evropu i, onako izdajnički, nadoknađujem manjak informacija.

Odličan je školski program (što ne bismo najzad naučili ko je karakter, a ko tip?), ali se dobar deo dana mora odvojiti za šetnju. Na Spomenik bar jednom dnevno. Zbog uzvišice, vetra, pogleda i blizine neba, ne zbog obeliska. Osim prvi put, kad sam saznala da tu počivaju zemni ostaci ranjenika koje su novembra 1941, u partizanskoj bolnici Užičke republike, "na mučki način" ubili Nemci. ("Znači, Nemci su pobedili!" – konstatovao je moj mali sušetač Luka, a kako je shvatio moje objašnjenje, pokazuje pitanjem gde je bila "Crvena zvezda". Dečja usta!)

Iznad jezera (doskora prazno, služilo je kao pešačka zona, ili fudbalsko igralište) ima još jedan spomenik, neuporedivo manji, nalik na krajputaš. Pošteđen je poslednje mode (uklanjanja), možda zato što na njega niko ne polaže cveće. "Svojim dobrotvorima Mijailu Jevremoviću i Paji Popoviću, bivšim narodnim poslanicima, koji svojim zauzimanjem i trudom stvoriše današnju imovinu okružnu, na mirisnom Zlatiboru" spomenik podiže "blagodarni narod Okruga užičkog", godine 1924. Bi li danas neki poslanik zavredeo sličan izraz zahvalnosti? Možda, zato što je bivši.

Na Zlatiboru je u jeku takmičenje cveća i mirisa – zelenkade, jorgovan, razne voćke, borovi, bagrem (dosta, nije ovo "Bazar"). Da niste u raju, podseti vas poneki puž golać, koji u glavi zlobnoj poput moje izazove bar tri asocijacije: na zabranu izvoza, ministra ekološkog i sopstveno imovno stanje. Koje, uostalom, i ne mora biti vrlo loše s obzirom na to da na Zlatibor nisam došla o tuđem trošku, tj. na seminar. Bog da ih poživi (seminare), jer mnogi ne bi videli skupe zlatiborske hotele (i do 400 dinara dnevno) da nacija nije željna nauke.

Šešelj i Kasandra dva su lica koja na Zlatiboru najčešće srećete. Vojvodini glatki obrazi krase oglasne table, tarabe i poleđinu putokaza, s odgovarajućim dodacima: brkovi, sličice iz žvaka preko očiju, čak i jedan vrlo nepristojan natpis preko usana (ulaz u VMA, kako bi rekao A.T.). Kasandrini posteri, obešeni o kioske, lelujaju na vetru. Sudeći po tome o kome se na Zlatiboru više priča, izbore bi pre dobila Kasandra. Nije ni čudo. Kad Zlatiborci poljube vrata u užičkoj bolnici ili domu zdravlja i ljuti se vrate kući, Voja ne može da ih uteši, a Kasandra može.

Švercerka sa buvljaka domogla se knjige pa prepričava naredne epizode. "I onda Marinko kaže..." . "Manrike, Rado, Manrike", opominje je pismenija koleginica. Rada je na konkurs za Kasandrinu dvojnicu u "Politici Ekspres" poslala sliku svoje unuke. Nije se nadala da će objaviti – mala ima samo dvanaest godina. Ali ne prave pitanje, i Kasandra je bila dete!

Avaj! Mislila sam da to mogu samo "Novosti" – zaboravila sam da "Ekspres" daje uvek više!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine