Walkman

Šetnja je u sezoni jesen-zima 1996/97. bila, van sumnje, apsolutni hit u Beogradu i drugim varošima Srbije. Svima je znano zašto je bilo tako, i na tu priču se ne vredi vraćati. Činjenica je da neki ljudi upražnjavaju ovu čudnu urbanu naviku (po selu se, naime, ne šeta: takva aktivnost smatra se bizarnim običajem gradskih zamlata) i bez vidljivog povoda, tek sporta radi. Domišljati stručnjaci kompanija za proizvodnju audio opreme konstruisali su spravicu koja samotnom šetaču – bilo da "besciljno" haba cipele ili se s određenom svrhom i namerom prebacuje s mesta na mesto – omogućava da traumatičnost izlaska iz intimnosti doma ublaži prenosnim delićem kućne atmosfere: muzikom.

Još pre jednog stoleća nastali su prototipovi sprava za reprodukciju zvuka, kasnije poznati pod nazivima gramofon i radio-prijemnik. Nevolja sa tim čednim i dragim aparatima His master's voice generacije bila je u njihovoj glomaznosti: oni su bili upotrebljivi jedino za pobožno kućno slušanje Radio Londona u dugim ratnim zimama, sa ukućanima skutrenim oko prijatne vatre koju ponosni domaćin održava ubacivanjem novih cepanica, ili za kućni džem sešn grupe lokalnih mangupa zaljubljenih u džez, koji kao da su utekli iz "Kukavica" Jozefa Škvoreckog. U najboljem slučaju, radio je mogao biti stavljen na prozor koji gleda na ulicu, tako da i prolaznici čuju šta ima novo... A onda se neki praktični genije dosetio i konstruisao tranzistor, prenosni radio prijemnik koji ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem, tj. baterije. Ovaj dekadentni imperijalistički izum relativno brzo je dospeo i u ove krajeve, tako da su naši očevi već negde šezdesetih počeli da odlaze na fudbalske utakmice sa tri obavezna rekvizita: novinama, da služe kao papirnati kordon između stadionskog betona i završetaka njihovih leđa, "unučićima", da ih greju u prohladnim danima kraja jesenje ili početka prolećne sezone, i tranzistorima, da im Radivoje Marković ili Hrvoje Macanović kažu da li se na terenu zaista zbiva baš ono što oni vide rođenim očima, a i hoće li Vardar, na opšte iznenađenje, pobediti u Tuzli, što bi nekome donelo toliko željenu premiju na sportskoj prognozi... Gradska manguparija koristila je ove aparate zato da svugde oko sebe širi "divljačku" beat muziku i tako zgražava pošten trudbenički svet, kojem je preostalo samo da se u pismima čitalaca pita kada će se toj pojavi stati u kraj...

Walkman je, u osnovi, bitno usavršena verzija tranzistora, prilagođena postmodernom autizmu kraja veka: slušalice na ušima omogućuju vam kvalitetan prijem tona sa radija, kasetofona ili kompakt-diska (discman, poslednjih godina glavni hit među ljubiteljima mobilne audio opreme), a u isto vreme okolinu pošteđuju vašeg muzičkog/tonskog izbora. Tako se ostvaruje srećan spoj distancirane prisutnosti u ljudskom krdu, neizbežnom pojavnom obliku savremenog masovnog društva: ako mi okolina nije zanimljiva, isključim "spoljni" ton i prepustim se zvuku koji me vodi daleko od, recimo, oznojane mase u prepunoj šesnaestici...

Praktične koristi od ovakve zvučne izolacije su nebrojene: ako ste, recimo, prisiljeni da putujete autobusom po zemlji Srbiji, walkman će vas poštedeti nastranog muzičkog izbora u režiji lokalnih šofera đ konduktera (što će vam, doduše, oduzeti zadovoljstvo proučavanja nadrealističkih turbo-folk tekstova), a takođe će vas uspešno izolovati od kanonade onomatopeja vaših večito prehlađenih saputnika koji bez stida i zazora šmrkću i grokću u očajničkim naporima da zadrže odbeglu slinu i vrate je u toplu i mračnu dubinu nosne duplje. Slina im se veselo zakotrlja napolje iz nosa, ali oni je, brzim i snažnim uvlačenjem vazduha, panično povlače nazad, kao da se boje da će izgubiti dragoceno rudno blago?! Kada će neko obavestiti ovaj narod da ta nelepa tvar ne služi ničemu i da je treba izbaciti iz organizma (u maramicu, ne na pod), a ne skladištiti je poput zimnice?

Mala mobilna sprava za reprodukciju umilnog zvuka danas se može nabaviti za relativno male pare (kasetaš čuvene japanske firme "Sony" košta najviše stotinak DEM, a radio-kasetaš oko 150 DEM – za napajanje energijom preporučujemo Duracell baterije, jer zaista traju celu večnost), a zadovoljstvo koje pruža uličnom hodaču je nemerljivo. Uostalom, šta znači reč "skupoća" kada je u pitanju ekološka zaštita sopstvenog uva (i uma...) od ružnoće, banalnosti i prostakluka?

Hodajući ovim gradom, zaštićen lepotom zvuka koji dolazi sa mog FM prijemnika, gledam prolaznike i primećujem da ima sve više onih koji nose sprave koje prenose zvuk bez žica: jedni se ne odvajaju od svojih mobilnih telefona, pomoću kojih rešavaju svoje velevažne poslove (sine, baki, kume, brate, nema frke, sutra stiže roba, jee...), a oni drugi se pred takvima povlače u svoj mali ali neprocenjivo vredan svet u kojem važe drugačija merila. I jedni i drugi se trude da ignorišu drugačije od sebe, svako brani svoj svjetonazor: jedni zgrću kao da će živeti hiljadu godina – a obično skončavaju oko dvadesete, izrešetani na najidiotskijim mogućim mestima – drugi odvrću muziku do daske da ih bar ne čuju kad već moraju da ih gledaju. O.K., toj stvari leka nema, treba pustiti, recimo, divlji saks sa promotivne kopije novog albuma Morphine i zaboraviti na sve njih. Zaborav možda nije bog zna kakva strategija, ali je ponekad jedini način da se odbranite i ostanete normalni. Zar je to malo?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine