Danguba

Zabrinuti za zdravlje svojih preterano vrednih, disciplinovanih i odgovornih pacijenata, japanski lekari svojevremeno su došli do zaključka kako ljude treba učiti veštinama opuštanja, odmaranja i zabavljanja. U suprotnom, preti epidemija opasne bolesti koju su Amerikanci kasnije nazvali "radoholizmom": po završetku radnog vremena pacijent se oseća loše, nervozan je, obliva ga hladan znoj... Ukratko, pokazuje sve simptome apstinencijalne krize poput najgoreg narkomana, tim pre što sve njegove tegobe prestaju kada otpočne bilo kakav posao. U najtežim slučajevima, nesrećnik može i da "baci kašiku" ako mu brzo ne daju nešto da radi. Zato su japanski hećimi predložili da se epidemija predupredi blagovremenim jačanjem imuniteta ugroženog stanovništva.

Vest o mogućnosti otvaranja obrazovnih centara za lenstvovanje i zabavu izazvala je u ovim krajevima popriličnu pažnju. Mnogi su sebe već videli na mestu dobro plaćenog dekana Neradničkog fakulteta u Osaki, ili bar profesora na Katedri za zgubidanstvo na Univerzitetu u Tokiju. Srbija je, zaista, na prvi pogled dragocen rasadnik pedagoškog kadra za ovu oblast, ali se brzo pokazalo da pravih eksperata nema dovoljno i da je japanska ideja propala.

Danguba je, naime, ozbiljna veština i uprkos tome što joj se, na duži ili na kraći rok, povremeno odaje celokupna ovdašnja populacija, malo je onih koji su u stanju da je vozdignu do statusa nauke. Četvorica radnika koji stoje posmatrajući petog kolegu kako farba pešački prelaz na beogradskom Trgu republike (usred saobraćajnog špica, oko dva i petnaest popodne), bez zadnje primisli da bi mogli da mu pomognu i ubrzaju posao, obični su amateri; istu ocenu zaslužuje šesti radnik koji onome pregaocu stoji nad glavom i daje mu pametne savete glede farbanja, kao i šalterska službenica koja četrdeset pet minuta po isteku pauze preživa svoj burek posmatrajući s mirnom mržnjom prepadnute molitelje šćućurene s one strane šaltera. Niko od njih, međutim, nije profesionalac.

Čak i u stručnim krugovima teško se postiže konsenzus o definiciji prirode nerada i dangube. Na poslednjem stručnom savetovanju u Trnskoj ulici, uvodničar je grubo prekinut na samom početku svog ekspozea, u trenutku kada je, onako uzgred, pomenuo da njegov karakterističan neradni dan počinje buđenjem oko podneva, doručkom i čitanjem dnevne štampe: "Šta, čitaš novine, pa to je već rad". Ni ostali govornici nisu prolazili bolje (čak je i intenzivno razmišljanje bez prisile ocenjeno kao nedopustivo korisna aktivnost), a aplauz je izmamilo samo predavanje iskusnog naučnika koji je priznao da od tri popodne čeka da čuje vesti u pet, sve dok ne otkrije da je već pola sedam, da mu je radio bio uključen a vesti emitovane, ali da on to nije registrovao. Na kraju je, ipak, jednoglasno usvojen kompromisni zaključak: danguba je onaj ko ne oseća nikakvu grižu savesti zbog toga što mu je dan prošao uludo.

Kao što se može očekivati, svako bira svoj put u pokušaju da dođe do savršenstva: jedni koriste sunčane dane da oko 11 izjutra sednu u bašticu kakvog kafića i tu, uz maksimum dve espreso kafe, provedu narednih dvanaestak časova, sve do fajronta; drugi, aktivniji i izdržljiviji, posle takvog dana naveče odlaze u obližnju diskoteku, "ušanče se", cevče pivo i blenu unaokolo do četiri ujutro, a onda na ogradi Crkve svetog Aleksandra Nevskog do sedam razmenjuju nepostojeće utiske sa istomišljenicima, da bi se, na kraju, odvukli kućama nadmeno se mimoilazeći sa plebsom koji žuri na kopanje jer je, naravno, radni dan; treći, opet, dođu u redakciju u 9 izjutra da bi igrali "Dinu 2", ostanu ceo dan i celu noć, da bi tek sutradan oko jedanaest, posle 26 sati natčovečanskih napora, krvavih očiju, proglasili pobedu u ovoj epizodi vekovne borbe Srbina protiv mašine.

Ovaj poslednji primer dokazuje da dangube ne treba brkati sa lenčugama. Vreme, naime, može da se potroši uludo na razne načine, pri čemu psihički i fizički napor nije isključen – tu su skijaši, aktivisti Društva za zaštitu životinja, navijači "OFK Beograda" ili članovi Srpske liberalne stranke, na primer. Dangubljenje se, međutim, često prepliće sa lenčarenjem, u čemu nema ničeg lošeg, naprotiv.

Ozbiljno dangubljenje je, nažalost, prečesto ugroženo nezavidnim materijalnim stanjem. Da bi čovek došao do sredstava za život, neophodno je da bar povremeno uradi nešto korisno, ili da se zove Zoran Lilić. Zato je većina rođenih danguba prisiljena da svoju omiljenu aktivnost ograničava na dane vikenda. To su takozvani klasičari, ne mnogo cenjeni u stručnim krugovima. Ipak, kada se stavi tačka na rubriku "Vreme uživanja", sledi ugodno razmišljanje o predstojećem vikendu u krevetu, nedaleko od frižidera, uz nemački, italijanski, španski (koji može i da se prespava), pogotovo engleski fudbal i priče Embrouza Birsa. A izašao je i novi "Asteriks".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine