Izlazna taksa

Na šalteru beogradske autobuske saznao sam da karta od Beograda do Ljubljane a preko susedne Mađarske košta 100 (jednu stotinu) dinara i obradovao se – kako i ne bih kad me je na bezmalo upola kraćem rastojanju (Budimpešta – Beograd) prevoz koštao, kako kad, 80 do 100 nemačkih maraka. Krasna i po mene tako povoljna komparacija nije, međutim, dugo veselila moje škrto srce: sa gorčinom sam, mada znam da mi to ne služi na čast, ustanovio kako me nekih osamsto kilometara vožnje udobnim autobusom košta manje nego puki prelazak državne granice – taksa za izlazak iz zemlje košta između 105 i 108 dinara, u zavisnosti od visine provizije koju uzimaju pojedine banke, pošta, država...

Shvatio sam, već postiđen, kako mi je samo korak falio da svoju nedostojnu i u neku ruku bolesnu opasku saopštim saputnici (čak mi se činilo zgodnim da razgovor sa njom upravo time započnem!). Kako sam uopšte i mogao da na jedan tas stavim puki autobuski prevoz (grejanje do madžarskoga gradića Baje nije uopšte radilo!), a da na drugi tas stavim svečani, možda i nepopravljivi a svakako riskantni čin napuštanja rođene zemlje?!

Država ne može ravnodušno gledati kako u inostranstvo (koje je nejednom iskezilo svoje antisrpsko lice) odlaze stručnjaci onako krasnih profila, kako sa posla odsustvuju toliki korisni drugovi; svaki, ma čiji bio, odlazak u inostranstvo još je jedan potencijalni prilog i tako već

uhodanom odlivu mozgova. Dobro, možda ne odlaze samo naši najbolji sinovi, nego i oni za ne podičiti se, ali u sve te ljude naše je društvo nešto bilo uložilo, stoga napuštanje zemlje, pa bilo ono i na jedan sat, nipošto ne može biti besplatno.

Istina je da tih 105 ili 108 dinara nisu depozit koji će po povratku u zemlju građaninu biti vraćen; novac državi ostaje za svagda; javnost ne zna koliko se para na ovaj jedinstveni način slije u državnu kasu, niti zna, zašto bi znala, kuda te pare idu, ali bi svaki građanin morao znati ovoliko, i to bi mu moralo biti dovoljno: puštajući građanina da ode preko granice država prihvata rizik da se građanin godinama ne vrati, da se možda nikad ne vrati, a da u zemlji ostavi mnoštvo neotplaćenih kredita, nezaposlenu ženu sa troje dece od kojih jedno mesecima kašlje, drugo ide na popravni; iza bilo kojeg namernika može ostati neplaćen račun za "Infostan", struju, samim tim i za državnu televiziju... Deo novca od izlazne takse svakako ide na pokrivanje takvih i sličnih gubitaka, to ne može biti sporno, a ako nešto i pretekne, ne bi li tome trebalo da se radujemo? Da bi nekome guzica videla put, država mora da zapošljava onolike carinike, na čelu sa Mihaljom Kertesom, mora svoje milicionere i carinike dobro da plaća kako neki koji su malo liberalniji ne bi došli u iskušenje da prime kakav milodar, ili da nešto na svoju ruku zaplenjuju; onoliki prelazi rade danonoćno, a niko da upita odakle novac za sve to!

U vreme kad sam iz zemlje hteo da izvedem psa, čuo sam da je taksa trostruko veća od one koju bih platio za sebe: verovatno je statistički pokazano da na troje građana SR Jugoslavije dolazi jedan kućni ljubimac, pa je i životinjska dažbina bila trostruko veća, možda je vlast imala i neki drugi kriterijum, možda su prevagnule vakcine koje se životinjama daju znatno češće nego ljudima, životinje, uostalom, kraće žive pa je utoliko manja verovatnoća da će se žive i zdrave vratiti u SR Jugoslaviju, zemlju u kojoj su čule prve reči, gde su bile dresirane, pelcovane i cenjene kako će malo gde u svetu ikada biti cenjene.

"Ostajte ovdje" država govori i motornim vozilima – za izlazak automobila treba platiti 200 dinara: zemlja se i sankcija oslobodila najvećma zato da bi građani benzin kupovali na pumpama, a ne kod divljaka koji su bili preplavili i onoliko naružili grad u koji, srećom, tada niko sa strane nije ni dolazio; svako, ma koliko bilo opravdano odsustvovanje vozila znači manju potrošnju na našim pumpama i znači, što je još gore, potrošnju deviza na tuđinskim pumpama.

Na svu sreću, protiv izlazne takse dosad su gunđali samo nekoliki novinari i subotička kontrabanda koja bi se rado ratosiljala ovog za mnoge članove svakodnevnog izdatka. Običan građanin o taksi i ne razmišlja, ima ko misli, i kud ćeš boljeg mislioca od državne uprave. Izlazna taksa biće, ona to već jeste, konstanta našeg življenja, ona će, poput bosiljka (vidi Veselina Čajkanovića: "Mit i religija u Srba"), biti nešto sa čim se Srbin rađa i umire.

Stoga se taksi treba radovati. Kao što se svakoga jutra raduju putnici na beogradskom aerodromu. Kad plate tzv. aerodromsku taksu (70 dinara ako putuju u inostranstvo), preostaje im da plate izlaznu taksu. Shvataju da se to može učiniti u "Karić banci", ali nisu sigurni da će šalter biti na vreme otvoren, boje se da će im zbog tako blesave pojedinosti propasti putovanje... Neki se mutno sećaju da je na spratu pošta, ali pred bankom je već red, valja zauzeti mesto, treba se raspitati šta biva kad se službenica razboli... U panici se malo ko doseća da je taksa malo veća svetinja nego red letenja – naši avioni zbog svega mogu da kasne, pa mogu i zbog takse. Kad bi se izlaznom taksom nešto i zagužvalo, avion bi čekao, makar putnici pogubili neke druge avione, makar neki od njih (kao pisac ovih redaka u dva navrata) otputovali iz Amsterdama bez prtljaga koji zbog zakašnjenja našeg aviona nije bio pretovaren u drugi avion...

Svakoga jutra, ipak, banka se lepo otvori, red počne polako da se smanjuje, i u momentu kad ugleda obrasce koji samo čekaju njegovo cenjeno ime i njegov novac, putnik je srećan kao retko kada u životu.

P.S. Priznajem da sam sanjario o privatnoj taksarnici – mom kiosku, tik uz šalter za plaćanje aeorodromske takse, prvom bi se obratila putnička unezverenost, provizija bi, uz promet koji ja zamišljam, mogla biti i svega 2% (naspram 8% koliko uzima konkurencija, koja sada i nema konkurenciju na aerodromu), iz susednog kioska sa štampom smešila bi se moja knjiga "Kako sam pobedio braću Karić", drugo izdanje...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine