Ulica

Razložno je pretpostaviti da čovek pamti mnoštvo ulica kojima je prolazio ili prolazi na sopstvenom putu kroz život, od stana do pijace, prodavnice, posla ili zubara, onih koje vode prema omiljenoj kafani, autobuskoj ili železničkoj stanici, ulica kroz koje je šetao ili kojom ga je šetala ona jedina, sve veća i nezaboravnija ljubav ili, možda, neka još preča nužda. Zatim ulica čiji opis može da posluži kao dokaz rečenici "Da, bio sam u Parizu (ili Rimu, Pragu, Berlinu… Ukratko, bilo kom od onih gradova u koje vode svi putevi, uključujući i Beograd).

Ipak, probuđeni usred noći, koju bi ulicu u svom životu mogli da opišete do detalja? Biće, sudeći po ljudima koje sam imao sreću da slušam kad o tome govore, najverovatnije jedna ili dve ulice iz kojih smo otišli odavno. Ili zauvek, kao što se to dogodilo Kosovskoj sa mnom i meni sa niškom ulicom Ratka Pavlovića. Potonja – ili bar onaj njen deo na koji mislim – u stvari nije ni bila ulica. Nekoliko periferijskih kuća sa jedne strane zemljanog puta koji se leti pretvarao u neverovatno količine najfinije vrele prašine, a u jesen i proleće u blato kroz koje se trebalo probijati do "druma", tojest kockom popločane ulice koja na desno vodi prema Vrežini, a na levo, kroz Jagodin-malu, prema tvrđavi Konstantina Velikog. Naspram kuća, s druge strane "ulice", bila je njiva i pogled na plavičaste planine. U vreme velikog napretka proširila se susedna fabrika, kuće su srušene a ljudi raseljeni u modernije "stambene uslove". Mačka nije htela da se preseli pa su je, priča se, rastrgli fabrički psi čuvari.

S Kosovskom se desila druga stvar. Jednom sam – u vreme kada je "soliter" uveliko postajao sinonim za stanovanje – prolazio prema Nušićevoj i bližio se "Vatrospremovoj" prodavnici. Tu negde, odjednom, nešto nije bilo u redu. Vratio sam se do Vlajkovićeve, pa opet nazad, da tek treći put primetim kako više nema kuće broj 13, u kojoj sam odrastao. Osećanje je, zbog nečega, ličilo na prazninu izvađenog zuba. Tako je nestala Kosovska, mada bi se o njenoj propasti moglo pričati i lepše i detaljnije.

To možda znači da ulicu čini, više nego ovakav ili onakav dvored kuća, dužina promenljiva u sećanju ili banalna činjenica da se u njoj nalazi Kinoteka a odmah iza ćoška poslastičarnica "Alhambra", danas nešto originalno nazvano "butik mesa". Mnogo pre, ulica je atmosfera za koju nema nikakvih pravila, što je očigledno već i iz načina na koji vas neke osvoje čim u njih prvi put u životu zađete. Neke od onih na beogradskoj padini prema Dorćolu – i na samom Dorćolu, naravno – mogu se organizovati po boji, ukusu, dobu godine ili trenutku dana kad su neodoljive. Lokalpatrioti će vam beskrajno nizati imena slično začaranih ulica na Čuburi, Zvezdari, Savamali, Marinkovoj bari ili Zemunu. Potpuno su u pravu, mada bi se moglo primetiti da ono što čini ulicu nije udobnost stanovanja u njoj ili života u kraju, staro društvo ili bilo šta treće. Te uslove zadovoljavaju čak i urbanistička čudovišta tipa Novog Beograda, ali još niko nije smislio valjan dokaz da će Bulevar Lenjina, Jurija Gagarina, Nehruova i njima slične ikada postati nešto više od "saobraćajnica" između "blokova". Niti ima šanse da bilo ko za bilo koju od pomenutih strasno dokazuje kako je to ona jedina, njegova ulica. Ispred nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća komotno staju četiri cela stara Dubrovnika, ali to je samo ružan pločnik, a u ulicama Dubrovnika, ako je verovati sećanju, može se izgubiti zauvek.

Izgleda kako samo građani čine ulicu, kao što samo građani čine grad. Gradski vazduh oslobađa: to srednjevekovno iskustvo – da svaki rob, kmet ili sluga koji bi u gradu živeo godinu i jedan dan postaje slobodan – ima mnogo dublje korene. Dokaz je i to što utamanjivanje građanstva spada u prvu dužnost svih totalitarnih režima, čim se na vlast popnu. Drugi potez je fizičko rušenje ulica, u ime izgradnje nebodera na ledinama, stambenih blokova u pustinjama ili močvarama i, dakako, naseljavanje tako planiranih "urbanih celina" što većim brojem sveta.

Izaći na ulicu – što je u određenim godinama života sinonim za svaki provod – u uslovima neizbežne bolje budućnosti pretvara se u "idem u grad", čime Novograđani nehotice otkrivaju sopstvenu svest da žive negde drugde, na mestu koje nema ulica već samo prevoz. Bez nekog naročitog preterivanja, to znači da ni dve hiljade godina istorije nekima ne pomaže da shvate banalnu činjenicu kako nije grad ono što nema gradsku upravu, školu i igralište, pozorište, trg ni česmu iz koje teče voda pa, prema tome, ni ulica koje do tih mesta vode.

Spasonosno bi moglo biti ako svako za sebe obnovi neku od svojih ulica, po studentskom receptu ("Upoznaj svoj grad da bi ga više voleo"). Šetnja je najbolji način da se izgradi jedna ulica. Jedna po jedna, da tako ceo grad podignemo iz pepela.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine