Murija

Svaka država koja drži do sebe, i koja je veća od Vatikana i Monaka (a sve države su veće od Vatikana i Monaka) ima organizovane "postrojbe" od države, tj. poreskih obveznika plaćenih čuvara reda (policija), ili, pak, jedinice regrutovane iz nepresušnog majdana "naoružanog naroda" vazda spremnog za obračun s kontrarevolucionarnim pojavama (milicija). Englezi imaju čuvene bobije, pozornike koji se ponašaju neuporedivo uglađenije od prosečnog ovdašnjeg akademika (sećate li se onog Isakovićevog: "nemo' da bučeš!"?), Francuzi čuvaju tradiciju svoje žandarmerije: njihovi žandarmi su strogi ali pravedni sprovoditelji zakona. Srbi, međutim, nemaju paradne policajce za lickanje i pokazivanje turističkim zadribaldama – lepe, pristojne, nepotkupljive, građaninu podređene; umesto takvih pojava stranih etničkom biću nebeskog naroda, Srbi imaju – muriju. I u njojzi murijake.

Murija nije obična u plavo odevena grupa ljudi koju država snabdeva oružjem, oruđem i ovlašćenjima da sprovodi prisilu i represiju. Murija je pitanje pristupa i stila, pogled na svet, osobena filozofija bahatosti. Biti murijak znači hodati ulicom kao mali bog, praćen strahopoštovanjem pokornog građanstva koje se smerno sklanja u stranu da murijak slučajno ne pomisli da mu neko staje na put. Murijak je kroz duge decenije brozomornog socijalističkog eksperimenta navikavan na status primenjenog tužioca, sudije i dželata, sve u istoj osobi i u isto vreme. Takav lik murijaka ovekovečilo je Zabranjeno pušenje u pesmi "Murga drot", jednoj od nekoliko rok-pesmuljaka koje su bez ikakvih dvosmislenosti govorile o policijskoj represiji mnogo pre nego što su se toga dosetili vajni ušuškani dedinjski disidenti.

Vlast nosilaca aktuelnog društvenog poretka (uh: ovo ni Kardelj ne bi bolje smislio!) počiva na murijaku kao osnovnoj ćeliji društva. Seljaci su nedovoljno obrazovani, pa im je samo do njihovih novaca, umesto da se posvete duhovnim dobrima, radnici su skloni gunđanju i galamdžijskim istupima zbog najobičnije oskudice sredstava za život, intelektualci nisu ništa drugo do rođeni izdajnici i vetropiri. Murijak je, međutim, idejno čvrst, moralno stamen i fizički upečatljiv. Pogledajte, recimo, najnovije demonstracije u Beogradu: murija stoji pored mimohoda demonstranata i ničim ne odaje da prema šetajućem građaninu poseduje bilo kakav odnos osim instrumentalnog: može li to da se bije i rasteruje, ili je pametnije ne zametati kavgu. Naravno, ovde je mahom reč o specijalno obučenoj muriji za posebne zadatke i krizna stanja; osim te, postoji i tajna murija, ona čiji se pripadnici ovih dana smrzavaju na decembarskoj košavi cepajući grlo od vrućih parola. Ovi veselnici se lako prepoznaju po karakterističnom mrmljanju u rukav, bizarnom "tiku" koji predstavlja "masku" za lik od Vardara do Triglava poznat pod milozvučnim nadimcima: drot, špicl, špija, kljun itd. Ipak, ovi trudbenici emanacije Poretka u Večnost nisu pravi murijaci. Murijak je onaj štićenik državne kase koji (mal)tretira građane kao da su mu od baba ostanuli, domaćinski razdrljeni delija koji pita za ličnu kartu iz čiste dosade i upada na bezazlene domaćinske žurke trijumfalno obznanjujući: 'ajmo, razlaz! Dosta je bilo ponašanja! Murijak je, dakle, primerak sorte domaćeg ozakonjenog kabadahije, šaljivdžija koji trenira strogoću na patološki uplašenim podanicima. Jeste li nekada gledali kako se važni, pametni i ugledni ljudi, pisci, profesori univerziteta, počasni predavači na Harvardu i ostali buržoaski smutljivci smanjuju do mikroskopskih razmera i koprcaju se onako skvrčeni pred sumnjičavim pogledom murijaka, iako provereno ništa nisu skrivili? Nije retkost upoznati heroja borbe za istinu i pravdu koji će predsedniku države javno skresati u brk da o njemu misli sve najgore, ali murijak – e, to je drugo... taj može i da podvikne, a bogami i da udari...

Posao policajca je težak, opasan i složen; biti murijak prava je pesma. Murija je paradigma društva u kojem sve biva onako kako kaže onaj ko drži batinu u ruci. U vojsci postoje stroge regule, možda besmislene, ali ipak čvrste, postojane i na neki uvrnut način pravedne. Murija je oličenje ulične samovolje, kao preslikani mikroodraz samodržačke neodgovornosti na vrhu društvene piramide. Zato je murija, a ne vojska, potporni stub ovog društva, a njegovim vrhom dominira klika, a ne hunta. Zato se društvo deli na tri kaste: one koji muriji naređuju, one koji za nju rade, te na sumnjive tipove, tj. sve ostale građane.

Od rođenja nas kroz život prati svevideće i nezdravo radoznalo oko murije: za svaku sitnicu od nje tražimo odobrenje, u svim situacijama od nje strahujemo ili joj se bez pravog povoda nešto pravdamo. Namrgođena i večito nezadovoljna murija najpouzdanija je konstanta naših balkanskih egzistencija i male su šanse da ćemo joj za života videti leđa. Pa dobro, ali gde je tu uživanje, pitate se vi?! E, to treba da pitate – murijake...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine