Rajber

Ko bi mogao i da pomisli da su nekadašnji radiestezisti izmerili da su vibracije izmeta i zlata – podjednake. Štaviše, izvesni naučnici tvrde da se u tradiciji mnogih starih naroda značenje zlata i izmeta podudaralo. Tamo gde i danas ima koprofagije, izmet ima životvornu moć. Obred počiva na uverenju da izmet sadrži deo životne snage onoga koji ga je izbacio. Upotrebljava se za lečenje. Stvar uopšte nije za ignorisanje. Pa ipak, o ovom zanimljivom produktu koji sadrži i neprekidno proizvodi svako telo – danas se gotovo uopšte ne razgovara.

Nekada nije bilo tako. Uzmimo kao dobar primer Acteke. Taj stari narod imao je Tlazolteotl, koja je bila boginja izmeta, telesne ljubavi i plodnosti. Tlazolteotl je bila i žderačica đubreta i boginja prljavštine. Šta da se na to kaže? Samo to da su Acteci poštovali izmet i prljavštinu i da o njima nisu ćutali.

Zaista izgleda logično stanovište da izmet predstavlja sintezu onoga koji jede i onoga šta se pojelo. U izmetu je neutrošena hrana, pomešana sa onom suštinom ljudskog bića koja služi za varenje, što će reći za preoblikovanje, mrvljenje, usisavanje spoljnog živog i neživog sveta. Kako čovek javno jede, a tajno nuždi, može se zaključiti da se ponosi pitanjima jela, te ih stavlja na uvid javnosti, a stidi zbog pitanja nuždenja, te ih čuva samo za sebe.

Napominjem da sam čula da je jedan lekar analizirao izmete u naučne svrhe – radio je doktorat o tome. Koliko je samo uzoraka izmeta i od koliko ljudi pregledao! Bio mu je važan miris, boja, oblik... Naravno, količina i težina dnevne proizvodnje jednog ljudskog tela nisu bili podatak za odbacivanje. Takođe ni učestalost nuždenja. Nedeljno i koliko puta? Dnevno i koliko puta? Možda samo nekoliko puta mesečno? I ovaj je doktorat odbranjen.

Paralelno sa zastrašujuće uzdražnim odnosom prema izmetu i nuždenju postoji relativno otvoren i prihvatljiv odnos prema nužniku kao prostoriji u kojoj se nuždi, u tajnosti. Šta sve pojedinac ne izmisli da posluži udobnosti u tim, u suštini svečanim trenucima, u tom vremenu potpune privatnosti. Ako je rajber izmišljen za neku posebnu svrhu, to je bilo za nužnik – prostor se može munjevito zatvoriti samo rajberom.

Ni pitanje – rolna ili listići, nije sporedno. Očekuje se, takođe, da neko brine da u nužniku uvek ima ili jednog ili drugog, jer se obično isuviše kasno ustanovi da nema – ni jednog ni drugog.

Ne treba ni pominjati da se čitava ljudska civilizacija podelila na pitanju – prati ili brisati. Mnogo sam razmišljala o ovome pitanju. U Indiji sam gospođi Rao sugerisala, u vidu pitanja – "Water is OK, but why not paper first, and then water?" Nije htela ni da čuje, ponavljala je – "water, water". Videla sam da podela na one koji brišu i one koji peru ima neki dublji, meni nedokučiv transcendentni razlog.

Postoje muškarci koji se, dok vrše veliku nuždu, briju. Neki, istovremeno sa nuždenjem, piju kafu ili, uživajući, čitaju novine. Ovo rade i pojedine žene, ali izgleda znatno ređe pošto nemaju dovoljno vremena za obred nuždenja. Jedan kolega je tako istrenirao svoju nutrinu da je nuždio isključivo u nadleštvu, u tzv. radno vreme, pošto je smatrao da samo tada ima dovoljno uslova da se posveti ovoj svečanosti. Treba znati nužditi – reč je o rastanku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine