Žaoka

Postoje tri filmske muzičke teme koje posebno izdvajam. Jedna je iz filma "Treći čovek", odsvirana na citri, autora Dimitrija Tjomkina. Druga je "Pink Panter" Henrija Mancinija, korišćena najpre u seriji filmova Blejka Edvardsa o čuvenom inspektoru Kluzou, a potom u crtanim filmovima o Pink Panteru. I treća je naravno – "Žaoka".

I sve tri su našle svoju posebnu primenu. Jedan moj prijatelj, saksofonista amater, tvrdio mi je da je mnoge cure smuvao svirajući im temu iz "Pink Pantera". Stoga se nije ni trudio previše da proširi svoj repertoar, mada je ovu temu svirao stvarno maestralno.

Temu iz "Trećeg čoveka" koristili su mnogi režiseri kada bi ih radnja filma nanela u austrijsku prestonicu, kao mali lajt-motiv, tek toliko da pokažu da imaju osnovno filmsko obrazovanje. Takođe, mnogi zabavljači nalazili su za zgodno da na tu muzičku temu napišu kakav zabavan tekst i potom je otpevaju. Sećam se jedne takve verzije Neše Radulovića iz Poslednje Igre Leptira.

Najgore je prošla muzika iz "Žaoke". Nju je neki Japanac iz "Panasonika" odlučio da učipi i tako učipljenu ubaci u seriju malih telefonskih centrala namenjenu balkanskoj zemlji pod imenom Jugoslavija.

Da se razumemo: kada sam početkom devedesetih prvi put pozvao nekog prijatelja koji je radio u firmi koja drži do sebe (toliko da je među prvima nabavila modernu telefonsku centralu) i nakon što me je ljubazna operaterka zamolila da sačekam dok me ne prebaci na odgovarajući lokal, na licu mi se pojavio osmeh istoga trenutka kada sam čuo popularnu melodiju umesto uobičajene zvonjave ili šuštanja telefonskih linija. Dešavalo se i da me njegovo "Da?" uhvati usred zviždukanja.

Onda je još jedna firma koju sam imao potrebe da zovem nabavila istu centralu. Pa, još jedna. Pa, još jedna. Pa, još jedna. Pa, još jedna...

"Slušaj, da ti neko trideset sati pušta muziku koju najviše na svetu voliš, pa bi poludeo...", žalio mi se pre nekoliko godina prijatelj koji je putujući iz Nemačke autobusom nekog privatnog prevoznika bio prinuđen da neprestano sluša jednu te istu kasetu sa turbo-folk hitovima. Klimao sam glavom u znak razumevanja, još uvek spreman da lupkam nogom u ritmu "Žaoke" dok čekam da mi se javi očekivana osoba, mada sam ukinuo zviždukanje i osmehivanje. Onda su krenuli problemi.

Najpre sam jednom prilikom zatekao svoju telefonsku sekretaricu do vrha punu (30 minuta) "Žaoke". Naravno, morao sam celu da je odslušam, jer se nikada ne zna da li se gdegod u pauzi između dve melodije sakrila kakva važna poruka (zbog čega sam i kupio tu spravu). Onda se ta stvar ponovila, srećom u nešto kraćoj verziji (10-12 minuta). Isprva mi je to bilo sumnjivo, ali sam brzo razrešio misteriju. Ljudi koji su me zvali nisu želeli da ostavljaju poruke, ali "Panasonik" centrala nije dovoljno brzo reagovala na prekid veze, tako da je moja sekretarica nastavljala da snima veselo sviruckanje malenog čipa. Kada sam doakao toj enigmi, počeo sam da razaznajem i ko me je to tražio, a da nije ostavio poruku, detaljno analizirajući poznatu melodiju kombinovanu sa šumom linije.

Da nešto nije u redu, ustanovio sam sasvim slučajno. Gledao sam televiziju i onda je u nekom prilogu "Žaoka" krenula kao tema u pozadini. Nakostrešio sam se. Ko je koga zvao, bilo je prvo što mi je prošlo kroz glavu. Trajalo je desetak sekundi. Potom je tenzija popustila. Odmahnuo sam glavom ne pridajući toj pojavi veći značaj. Onda sam kod drugara na nekoj staroj video kaseti pronašao film "Žaoka" ("The Sting", 1972, Džordž Roj Hil, Oskar za režiju i najbolji film naredne godine) i negde na pola shvatio da me nešto strahovito ometa da se koncentrišem na ovo remek-delo sedme umetnosti i umetnosti foliranja. Utišao sam ton i bilo je malo bolje. No, bilo mi je definitivno jasno da "Žaoka" ubada svojom žaokom moje nervne završetke.

Utom su počele i kontraindikacije. Ponovo sam počeo da zviždim uz "Žaoku", ali ovoga puta sa unezverenim pogledom koji prisutni nisu mogli da ne primete. Avet "Žaoke" me je progonila, pronalazila u snovima. Kao, sedimo Robert Redford, Pol Njumen i ja i igramo karte, a onda se odnekud pojavljuje ogromna telefonska slušalica i kreće na nas uz zaglušujuću muzičku temu, pogodite koju. U tom trenutku me budi zvonjava telefona, ovoga puta stvarnog, pored uzglavlja. Javljam se i sa one strane čujem sekretaricu "Vremena" Šucu, koja mi se najpre izvinjava ukoliko me je probudila, a zatim dodaje da me Žare nešto traži i pritiska ono dugme za prebacivanje na lokal glavnog urednika, uključujući istovremeno mali vredni čip, spreman da u svakom trenutku zasvira veselu melodiju.

Slušaj, Zoki, treba mi "Vreme uživanja", kaže mi Žare, dok ja pokušavam da obuzdam svoje instant ludilo i prividno mirno mumlam da će sve biti u redu, tekst će biti gotov do pet popodne, spuštam slušalicu, ustajem, umivam se, odlazim do kompjutera i počinjem da pišem...

...

Temu za film "Žaoka" napisao je Skot Džoplin (1868-1917) početkom dvadesetih godina ovoga veka. Ovaj crni džez pijanista i kompozitor stvarao je u vreme regtajma, pravca u džez muzici koji je početkom veka bio izuzetno popularan. Kao i većina njegovih kolega-savremenika, umro je u potpunom siromaštvu ostavljajući iza sebe mnogo sjajnih reg tema, među kojima je svakako najpoznatija "Maple Leaf Rag" (Reg javorovog lista). Godine 1973. ova tema iskorišćena je u već pomenutom filmu "Žaoka", a Skot Džoplin je posthumno nagrađen Oskarom za najbolju filmsku muziku. Njegovo delo ostavilo je neizbrisiv trag u jugoslovenskom biznisu u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine