Piće

Krajem oktobra bilo koje godine čak i slepi putnik namernik lako će pogoditi da je zabasao u slavnu zemlju Srbiju po dva ključna audio-olfaktorna signala. Jedan je zvuk motornih testera građanstva, seljaštva i poštene inteligencije zdušno namernih da utamane ostatke šuma po kojima je nekada veći deo dotične zemlje nosio ime. Drugi signal je karakteristično nakiseli vonj koji se širi od kazana za pečenje rakije.

Motorne testere su relativno nov izum, u poslednje vreme osim za seču šuma jednako popularne kao borilačko oružje u horor filmovima i dečjim kompjuterskim igricama. Naprotiv, pečenje rakije – ili bilo kog drugog pića – među Srbima nesumnjivo je staro u meri koja dopušta izraz kako se počeci narečene umetnosti gube u tmini vekova, isto kao i raširena sklonost ka konzumiranju tako dobijenih destilata. O tome postoje nesumnjiva istorijska svedočanstva, zasigurno od vremena nesrećnog doseljavanja na Balkan, kada je 594. godine negde u današnjoj Rumuniji vizantijski strateg Prisk potukao vojsku potpuno pijanih Slovena. Poglavica pomenutih Slovena, izvesni Musokije – za kog nema dokaza da nije bio Srbin – zarobljen je tom prilikom, u istom stanju kao i cela njegova vojska. Tojest mrtav pijan.

Relativno nedavno iz arhiva Otomanske imperije procureo je podatak da su ključnu bitku za prodor u Evropu Turci dobili pobedivši kod Jedrena, svoje tek uspostavljene prestonice, pjanu vojsku braće Uroša i Vukašina Mrnjavčevića. Beglerbeg rumelijski Šahin imao je znatno slabije snage i težak zadatak da sačuva sopstvenu glavu od sultanove pravde braneći neutvrđen carski grad. Tako je pre tačno 625 godina, u noći između 25. i 26. septembra 1371, odlučio da upadne u srpski logor. Turski hroničar diskretno saopštava da je logor zatečen u neurednom stanju i nebranjen: to mu služi na čast, bez obzira što je razlog objektivnosti potreba da istakne junaštvo pobednika. Braća Mrnjavčevići ostali su bez sebe, a narodni pevač se bitke na Marici dotakao samo uzgred, kad Vukašinov naslednik poznaje očinu sablju. Kraljević Marko je, očito, sklonost piću imao od koga da nasledi, i to u tolikoj meri da mu je i konj bio alkoholičar.

Iz tog, u književnoj kritici poprilično zanemarenog ugla – i bez obzira na postmodernistički ili kakav drugi pristup – može se čitati sva narodna iliti junačka epika. Dovoljno je zamisliti kneževu večeru i društvo koje se pri piću dohvatilo teme ko je vjera a ko li nevjera, odnosno čiji je veći i, naročito, ko će prvi da izda zajedničku stvar. Posle se sve to zaboravilo u čuvenom petovekovnom mamurluku. No, čim su Srbi došli do prilike da svoj interes marvenih trgovaca i džambasa protumače kao državotvorni nagon, tj. već 1805. godine na skupštini u Smederevu odlučeno je da svakom ustaniku i borcu za slobodu – po tradicionalnim kriterijumima, to se proteglo na ceo narod – dnevno pripada četvrt oke (320 grama) rakije. Krajem istog veka, slučajno valjda baš one 1876. godine kada su Srbi i Crnogorci u Veneciji potpisali tajni i nikada realizovani sporazum o zajedničkoj borbi protiv Turaka (iz čega je naknadno ispao trenutno važeći praznik Vojske Jugoslavije), donet je i propis po kom svakom vojniku redovno spada 160 grama obične, nešto manja doza prepečene rakije ili bar trećina litra vina. Prilikom veće prpe država je svom vojniku dnevnu dozu udvostručavala; za sve ostalo valjalo se snaći sam. I tako sve do danas.

U stvari, deo ove priče pao mi je na pamet dok sam sedeo nad koritom krušaka, čisteći ih u svrhu spravljanja "čorbe" od koje bi ovih dana trebalo da ispadne neka rakija. Pitanje je glasilo: zašto radim posao koji nikada nisam radio, budući kvalifikovan za potrošnju a ne proizvodnju alkoholnih destilata. Odgovor je banalan: radi produžavanja života, zato što u zemlji Srbiji svet već umire od metil-alkohola umuvanog u "piće" koje okolo valjaju paradržavne i privatne firme za brzo bogaćenje. Tako se ostvarilo staro murteničko proročanstvo g. Baneta Dimitrijevića, da će doći vreme kada će na flaše biti lepljena etiketa na kojoj prosto piše "Piće". I tačka. Nešto sentimentalniji, zato ne manje tačan odgovor, mogao bi da glasi: a šta drugo očekivati od nekoga čiji se pradeda s jedne strane omakao i skuvao u vreloj džibri, a deda s druge strane, s količinom vina koja bi u njega mogla da stane direktinim presipanjem iz bureta, kroz crevo, zabavljao seosku decu pesmama koje su ona "tražila" okrećući mu na grudima, kao dugmad na radiju, pljosnato kamenje.

PS: Ono proročansko "Piće" viđeno je 1993. godine u prodavnici "Elektrometala" u centru Beograda. Istini za volju, bilo je jeftino, svega nekoliko stotina milijardi dinara i zvalo se "Votka", ali je njegovu špiritualnu suštinu otkrivala deklaracija sa reklamom da je "napravljena od probranih vrsta alkohola".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine