Selo

Još su stari Rimljani spas od tadašnje gradske vreve i buke tražili u seoskoj idili. Imanje na selu značilo je pouzdano utočište u svako doba. Nekad radi odmora, nekad i radi spasavanja glave. Zatim selo zadugo nestaje iz vidokruga hroničara i pesnika, da bi ga mnogo vekova kasnije otkrili romantičari. Puškin, Mickjevič i sabraća sastavljaju divne stihove u njegovu čast, nalaze spokoj među niskim kućercima u kojima stanuju priprosti ali vredni i čestiti ljudi. Stanovnici sela postaju uzor. Oni su sačuvali običaje, predanja i pesme predaka. Selo je proglašeno izvorom i čuvarem zdravog narodnog duha koji je, podrazumeva se, zdrav kod svih naroda.

Uporedo s onima koji veličaju selo i sve seosko, u svim vremenima postoje i dostojanstveni građani (Gradski vazduh oslobađa – govori se od davnina) koji seljakom posprdno nazivaju svakoga ko se ne uklapa u otmenu gradsku sredinu.

Vergilijevih i Puškinovih sela odavno nema. Teško je naći, čak i u ovoj zemlji seljaka, selo bez bar jedne satelitske antene. Ali, selo ostaje selo. Za neke ideal, za druge primer vaskolike zaostalosti. I jedno i drugo može se dokazivati s podjednakim žarom i podupirati nepobitnim argumentima.

U selu uvek ima svežeg mleka, jaja, šunke, voća, povrća i uopšte tzv. zdrave hrane i još zdravijeg pića, koje leči čak i dušu. Ako se na selu živi zdravije, moglo bi se očekivati da se živi i duže, što statistike ne potvrđuju. Biće da seljani nedostatak izduvnih gasova i stresova koje donosi grad nadoknađuju nekim drugim sredstvima za skraćivanje zemaljskih dana. Što se tiče duhovnog i duševnog zdravlja, ono je još teže merljivo. Uostalom, svaka sredina ima određeni postotak bena, kretena i otkačenih jedinki i u tome takođe nema bitnije razlike između Pariza i Stapara. I u selima, kao i u gradovima i čitavim državama, postoje iščašena vremena kad kolo vode šljam i ološ.

Selo se, s jedne strane, žilavo opire svemu novom i nepoznatom što, naravno, uvek dolazi iz grada. S druge strane, neprestano nastoji da oponaša grad, u dobru i u zlu. Do čega to dovodi najbolje pokazuje slučaj pisca koji je – iako svim bićem privržen selu od pre jednog veka – pristao da izigrava državnika dok ga nije oteralo na tipičan seljački način.

I dok je bilo daleko od svetskih informativnih tokova, selo je neretko bivalo bolje obavešteno nego grad. U selu se odvajkada o svakom sve zna. Još od čukundedova. Zna se gde je bio čiji salaš, ko je imao najbolje konje, čiji deda je na prevaru stekao imetak a čiji spiskao tečevinu na kurve i tamburaše. A ako je deda bio takav i takav, ni na unuku se nije čuditi.

Dok se u gradu godinama može održavati tajna veza za koju znaju samo njih dvoje, selo za svaku švaleraciju sazna već sutradan. Ali, zabranjene ljubavi zbog toga nisu ni ređe ni manje burne. U gradu možete kradom piti sve dok jetra podnosi. U selu svi znaju da vam je to po majčinoj liniji i da od toga lek postoji samo dva metra ispod zemlje.

Idealno selo postoji samo u knjigama. Kao i idealan grad.

Život na selu pruža onoliko čari koliko je čovek spreman da prihvati. Neko ne može da zamisli dan bez svoje avlije, oraja i kruške, jutarnje zvonjave i ponoćne tišine. Bez lajanja svog šarova, mačjeg umiljavanja, bez zalivanja travnjaka i negovanja ruža. Bez mirisa deteline, trešanja u cvatu i dokonih komšijskih divana u smiraj dana. Neko ne bi nizašta dao život sa tačno utvrđenim redosledom slava i svatova, svinjokolja, ugarenja i oranja, sadnji i rezidbi, kosidbi i berbi. Otkad je sveta, nekim ljudima uliva sigurnost taj život s tačnim rasporedom tegli u špajzu i buradi u podrumu, mašina pod šupom i vreća u ambaru, sa svetkovanjem uvek istih praznika i lepotom golubijih krila u praskozorje. I, naravno, sa gostima iz grada koji ne mogu da nahvale seosku lepotu, da bi zbrisali čim im se torbe i gepeci napune zdravim narodnim đakonijama.

U krajnjoj liniji, od sela se ne može pobeći. Niti se može pobeći u selo.

Selo je za one kojima ne smeta što od jedanaest do pet ujutro nema prevoza do grada. Za one koji umeju da se osećaju kao građani sveta i u svom svetu od nekoliko desetina kvadrata zelenila, ptičje cike i posleponoćnog pogleda u Mlečni put koji jednako mami da se pođe u nepoznato i da se što pre zdravo vrati u okrilje najmilije streje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine