Šinobus

U izmaglici detinjstva na salašu, na Selištu kraj Malog bačkog kanala, bilo je bezbroj nezaboravnih pojava i doživljaja. Detinju maštu valjda je najviše uzbuđivao prizor koji se mogao videti samo za vedrih zimskih i prolećnih jutara, dok još nisu stasali kukuruzi i olistalo drveće. U daljini je promicalo, gotovo lebdeći, nešto srebrno. Šinobus od Veprovca do Filipova, kako su salašari i dalje nazivali Kruščić odnosno Bački Gračac. Nekad je, doduše, prošla i parnjača sa nekoliko vagona, ostavljajući oblake dima, ali ona nije pobuđivala ni blizu toliko želja kao blještavo srebrni šinobus koji je neke srećne ljude odnosio u još srećniji svet dok smo mi morali da šljapkamo u školu ili čuvamo krave na Velikim livadama.

Na prvo putovanje u svet, u drugom razredu osnovne škole, pošli smo upravo šinobusom. Na Palić, naravno. Tom prilikom obišli smo i neke privredne objekte, prvi put se vozili tramvajem, ali u sećanju su ostali jedino majmuni iz zoološkog vrta i, dakako, samo putovanje. Iako je pored ulaznih vrata pisalo da je vozilo rezervisano za đake, kondukteri i učitelji su na svakoj stanici morali da ga i silom brane od navale ljudi sa gomilom zavežljaja koji su bogoradili da ih primimo do susednog sela, zbog nečeg neodložnog. Putovanje mora da je trajalo satima, jer smo bezbroj puta izlazili da uzmemo vode, a usput smo i jeli, neko 'leba i jaja, neko čak i kobasice, a oni imućniji, bogami, i paštete.

Seljaci duž pruge ne nose sat na njivu. Vreme određuju po suncu, po zvonjavi (tamo gde još postoji crkva) ili po šinobusu. "Radnički" u pet i pet odnosno u petnaest do tri jedna je od retkih pojava koje su preživele raspad Jugoslavije i pogubne, ničim izazvane sankcije. Može i on da odocni nekih frtalj sata, ali ne mož' da omane. Poslovni i međunarodni vozovi mogu da kasne satima, mogu i da naprosto izostanu, kako se to zvanično kaže. Šinobusi redovno tandrču tamo i nazad, kao dokaz da perpetuum mobile ipak postoji.

Dok ga čekate u nekom Farkaždinu ili Kljajićevu i dok se zadovoljno truckate u njemu, imate utisak da je vreme stalo. Čak vam se čini da se ni motorvođa ni kondukter nisu promenili za tih trideset i kusur godina. Odavno znate napamet sadržaj svih upozorenja ispisanih na tablicama ("Samo za motorvođu i dva službena lica", "Zabranjena upotreba za vreme zadržavanja u stanici" itd.). Odavno znate i kakva lica ćete obavezno sresti, kao i kakva nikad nećete videti u šinobusu. Istovremeno, svaki put vas sve navodi na zaključak da je ovo vozilo upravo pošlo na poslednje putovanje. Tačnije, da će se već u narednoj krivini raspasti na hiljadu delova, zajedno s putnicima koji takođe deluju kao da im nije potrebna povratna karta.

Šinobus je, po definiciji, motorni vlak bez posebne lokomotive, s pogonskim uređajem i vozačem u putničkom vagonu; vozi najčešće u prigradskom prometu. Čak i na današnjim šinobusima mogu se, nakon pomnijeg zagledanja, nazreti ostaci srebrne boje. Posmatran iz daljine, dok mili kroz kukuruze, suncokrete, pšenice, trnjine i zove, on je jednako blještav i tajnovit kao nekad.

Kad uđete u njega i udahnete onaj specifičan miris – kao da ste ušli u bajku. Možete da okrenete sedište i zagledate se u beskraj ravnice ili da s prvim saputnikom/sapatnikom nastavite priču koju ste juče, vi ili on, započeli s nekim drugim. Za razliku od autobusa i poslovnih vozova, gde je nepristojno ometati gospodina odnosno gospođu, šinobusi su sačuvali prisnost među ljudima. U njima se sapatnici oslovljavaju sa "zemljače", "rode" ili "majko". I svi imaju iste brige. Raštrkana porodica, nikakva primanja, skupoća i, naravno, presedanje. Kondukteri su puni razumevanja za svačije jade. Ako već moraju da svakom naplate kartu, bar pristaju da ga saslušaju i uvek kažu da u Odžacima ima veza za Sombor.

Uz dosta sreće, šinobusom se za samo dan može stići s kraja na kraj Vojvodine. Nekad se moglo i dalje, sve do Vinkovaca i Osijeka. Ko je išao još dalje, mogao je da zapazi da u Austriji ili Italiji nema šinobusa. Sve neki brzi i super brzi vozovi. Tamo, kanda, nema ni sirotinje, radi koje šinobusi verovatno i postoje. Nema šinobusa ni istočnije od nas, jer tamo nije bilo predviđeno da sirotinja putuje iz mesta u mesto. Šinobus je, zato, još jedan dokaz da je ova zemlja nešto između: čuva ono što su jedni davno odbacili a drugi ga nikad neće ni imati.

Bilo je, doduše, i ovde pokušaja modernizacije. Prvo se pojavila nekakva "plava strela" ali se ispostavilo da ona, iako je prave u Rusiji, teško podnosi zimu. Potom je prugama zakratko zujala i "lepa Brena" takođe vrsta usavršenog šinobusa koja je ubrzo na volšeban način nestala. Šinobus opstojava uprkos nezadrživom svakodnevnom napretku u svakom pogledu.

Kada iz neprozirne magle na Orlovat Stajalištu začuje poznato kloparanje, čovek oseti sreću i olakšanje. Em nije sam na svetu, em može da nastavi putovanje. Pa i da nekud stigne, dok ne stignu do njega brze pruge iz onog veka i onog sveta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine