Ime

Ljudi i domaće životinje odlikuju se, za razliku od drugih bića, stvari i pojava, ličnim imenima. Ljudima ime obično nadevaju roditelji ili kumovi, četvoronožnim kućnim mezimcima njihovi vlasnici. Ne znam kako stoji stvar sa našim životinjskim prijateljima, ali ljudska bića su neretko nezadovoljna vlastitim imenom; principijelno, to nije teško razumeti: ime je nešto što ti određuju drugi, bez tvog znanja i pristanka, i zatim ga celog života vučeš sobom, a to zvuči prilično surovo. Ta stvar se naročito komplikuje ako vam neko pokloni ime koje baš i nije uobičajeno u vašoj okolini. Pogledajte moj slučaj: nikada u životu nisam upoznao nijednog svog imenjaka, osim mog dede, po kojem sam i dobio ime. To je bilo prilično frustrirajuće iskustvo: kao dete sam često menjao sredinu i stalno iznova upadao u nova i nepoznata društva; pošto su deca đačkog uzrasta, kao što je poznato, sklona sadističkom ponašanju, uvek bih prolazio kroz isti (mal)tretman kao novajlija čudnog imena. Bože, jasno se sećam da sam patio što se ne zovem nekako obično, recimo – Slobodan! Eh, ko je tada mogao znati...

Tek kada sam odrastao, otkrio sam prednosti neobičnog imena: nikada se još nije desilo da neko upita sagovornika: "Znaš li onog Teofila?", a ovaj mu odgovori "Kojeg?". Kada sam počeo da se bavim novinarstvom, mnogi su se pitali – kasnije su mi to otkrivali – ko piše te tekstove, odnosno ko je odabrao tako zvučan pseudonim? Do mene je doprlo nekoliko "pouzdanih" teorija onih koji "znaju" da se iza tog pseudonima krije taj-i-taj... Jedan poznati beogradski novinar pričao je da je kao početnik patio što se ne zove, recimo, Đuka Julius: zvučno, neobično, a kad se jednom zapamti, više se ne zaboravlja!

Lično ime može čoveku da priušti i probleme ozbiljnije od đačkog zadirkivanja: recimo, u Doboju sada uopšte nije preporučljivo zvati se Mujo, iako je "Mujo od Doboja" najznamenitija paraistorijska "ličnost" iz tog kraja. Mnogi ljudi su ubijani ili proterivani tokom istorije samo zato što njihovo ime otkriva "pogrešnu" etničku, versku ili zavičajnu pripadnost. U srećnijim zemljama takvih problema nema, ili su stvar davne prošlosti; zato im nije teško da se bave frivolnijim asocijacijama glede imena, kao Oskar Vajld koji je svoju najbolju komediju nazvao "Važno je zvati se Ernest"("The importance of being Ernest"). Ako nemate sreću da se zovete Ernest i živite u nekom od onih krajeva sveta gde se ime i poreklo tretiraju kao privatna stvar svakog građanina – pripazite se! Nikada se ne zna kada će se nekom pametnjakoviću vaše nedužno ime učiniti strašno sumnjivim.

Stari Latini su govorili "nomen est omen", odnosno – ime je znak. Iz toga mnogi danas izvode tajnu vezu između čovekovog imena i njegovih osobina. Ta teorija se u praksi potvrđuje s vrlo promenjivim uspehom: generalu Mladiću, na primer, baš nekako pristaje ime Ratko (zamislite da se zove Mirko?!), dok se kod mnogih drugih javnih ličnosti ni u tragovima ne primećuju vrline koje njihovo ime obećava. Naša imena su obično vrednosno neutralna ili pozitivna (Nebojša, Slobodan, Miodrag, Ljubodrag, Dušan, Dragan, Svetlana, Leposav(a) itd.), dok su prezimenima ostavljeni manje lirski "omeni", pa tako nisu retke oksimoronske kombinacije poput Dobrice Mučibabića ili Miroljuba Ocokoljića... Nemirna slovenska duša večito razapeta između Dobra i Zla, šta li?!

Oni koje Bog nije kaznio ili nagradio ekscentričnim imenom skloni su da takvim darivaju druge: svaki matičar može da vam ispriča s kakvim sve neverovatnim idejama za ime deteta dolaze srećni roditelji. O nazivanju životinja, koje ne podleže praktično nikakvim zakonskim ovlašćenjima, da i ne govorimo: kažu da je član čuvenih "The Rolling Stones" Keith Richards imao dva psa: jedan se zvao Hendriks, a drugi Sifilis! Šta tek reći za Dejvida Bouvija koji je svog rođenog sina nazvao Zouvi (Zowie Bowie)!

U Srbiji, kao i u svim drugim postkomunističkim državama, glavni hit su male privatne firme, uglavnom specijalizovane za trange-frange biznis i okretnu preprodaju magle. Te firme treba nazvati tako da odmah bude jasno da je reč o ozbiljnim i "svetskim" kompanijama koje tek što nisu dostigle "Texaco" ili "Budweiser", ali pretenciozni vlasnici obično ne odole iskušenju da u ime svog poslovnog čeda ne ubace i svoje lično (prez)ime, tek da bi slava bila još veća... Tako nastaju bezbrojni "Hadžiraspopović commerce trade", "Mrnjavčević globe touring", "Milojko export-import" i drugi poslovni giganti, ponos naše novopečene elite. O uvrnutosti naziva ugostiteljskih objekata da i ne govorimo: jedan kolega se kune da je za vreme rata ručao u restoranu "Kod četiri sise" (vlasnice dve sestre) između Zvornika i Karakaja!

U svakom slučaju, treba ponosno stajati na braniku svog imena i nipošto ga se ne odricati na radost dušmana; bilo da ste srećni što se zovete tako kako se zovete (moj slučaj), ili da mislite da ste mogli baš i bolje da prođete, treba činiti sve da budete dostojni svog imena. Van svake sumnje, ime je znak: niko ga ne može ni proslaviti ni naružiti kao vi sami. Nije li to sjajan izazov za pravog čoveka?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine