Vrapci

Već veoma spreman da se začudim nad odsustvom navike našeg naroda da u svojoj ishrani koristi vrapce, kao svojim staništima najbliže i najupornije predstavnike ptičjeg sveta, pronađoh jednu kratku belešku u neverovatnoj knjizi Milovana Danojlića "Godina prolazi kroz avliju". U poglavlju 21, gde opisuje božićne običaje u svom selu, on kaže: "Tek kada se, sutradan, s kukuruzom u šaci, obiđu štala, đeram, obor, podrum, magaza i ambar, kada se svemu i svačemo objavi velika novost, pređe se na omršivanje: najpre se pojede srce, posoljeno i uvaljano u pepeo, ili pečen vrabac." I tu se priča prekida. Danojlić nas ostavlja da smisao jedenja vrapca u božićnje jutro potražimo sami u vekovima zapretanim naslagama pradedovske, mnogobožačke religije.

Pošto sve do sada ne stiže do mene niti u usmenoj niti u pisanoj formi nijedno svedočanstvo o tome da je naš svet, makar u gladnim ratnim i poratnim godinama, u svojoj ishrani koristio vrapce, spreman sam da zaključim da ova ptičica nije imala nikakvu ulogu u našem narodnom jelovniku izuzev ove magijske o kojoj nas izveštava M. Danojlić. I dok sa zebnjom iznosim ovaj zaključak svestan frapantnog nedostatka dokaza, istinsko uživanje prezentiram pod punom odgovornošću.

Iako se u našem žargonu Italijani nazivaju Žabarima, što bi trebalo da posvedoči o njihovoj opsednutosti žabljim mesom, slobodan sam da tvrdim kako se na listi najomiljenijih tradicionalnih jela žabe nalaze daleko ispred vrabaca i vrapčetine. Na pomen jela spravljenog od mesa ove ptičice, svaki običan Italijan ozariće se kao što se ozarilo lice g. Đulijana Điraldinija koji me je prvi uveo u tajnu ovog čarobnog jela. Jer, treba imati na umu, u duši italijanskog tradicionaliste večera od vrabaca ima status sličan našim sećanjima na neke davne badnje večeri, kad je sneg ne samo bio veći već je i sve drugo bilo i lepše, i smislenije, i čistije nego ovo što je danas. Dakle, pošto najčešće označava sećanje na detinjstvo i siromašnu ali bezbrižnu mladost, večera od vrabaca je nešto mnogo više od pukog uzimanja hrane.

Da bi se napravila dobra večera, neophodna je, pre svega, dobra družina. Samo bogatuni su nekad, kako kaže g. Điraldini, jeli vrapce koje nisu sami ulovili pa im je stoga ukus prave vrapčetine zauvek ostao nedostupan. Družina se po dogovoru okuplja u kući glavnog organizatora fešte, odakle se nakon dve-tri čašice "soavea" iskrada u hladnjikavo novembarsko predvečerje. Seoski svet, za koji su polje i njiva isto što i kuća, odlično zna na kojim drvetima u ataru obitavaju jata vrabaca, ali se to prethodno poverava laganim udaranjem štapa po najnižim granama. Vešto uho će po nervoznom meškoljenju ptica lako oceniti približan broj životinjki i dati znak sadruzima da razviju mrežu dimenzija pet puta četiri metra koja je razapeta između dva duga štapa. Potom će snažno zalupati po krošnji, a uspaničene ptičice bezglavo će uleteti u mrežu. Njihovi mali životi zaustaviće se stiskanjem između palca i kažiprsta. Sa korpom punom beživotnih telašaca, družina će se vratiti kući sve birajući prečice i zaobilazice, jer i lovočuvari odlično znaju za sezonu lova, koji je ovde, uzgred budi rečeno, strogo zabranjen.

Družina će se ponovo okupiti sutra uveče kada će dovesti i gospođe i decu. Svi će se spremno prihvatiti pipavog čišćenja perja, što se u Venetu odlično izvodi uz pomoć već pomenutog vina "soave", a nije loše ni "bianco da custosa". Uz piće se servira i upravo ispečen kesten, da vino bolje klizi, a na šporet je već pristavljen lonac sa polentom od žutog kukuruznog brašna. Šale, doskočice te raspredanje veselih dogodovština, uz pomalo sitnog komšijskog ogovaranja, nezamenljivi su začini ovakvih večera.

Očišćeni vrapci pune se filom od mlevenog svinjskog mesa i sitno seckane slanine, kojima je dodat bei luk, žalfijin list i ruzmarin. Ortodoksni ljubitelji vrapčetine poznaju se po tome što vrapčiju iznutricu ne uklanjaju jer kažu da u poznu jesen, kada su vrapci na strogoj dijeti, ona ima poseban ukus sa kojim ne može da se meri nijedan poznati fil. Svaki ražnjić nosi po tri vrapčića nanizana u sendviču između po jednog komadića slanine i žalfijinog lista i dinsta se na ulju uz neprestano dodavanje belog vina, a na tihoj vatri. Pošto su gotovi, po dva ražnjića se polože u tanjir u obliku slova "V" i preliju se žitkom polentom. Uz ovo jelo ide salata od radiča crvenog, koji malo gorči, i vino "barbera" ili bilo koje drugo crveno. Od slatkiša služi se jednostavni (kao i svi sirotinjski kolači) "bigoleto con pomi", a sve završava kafom "korigovanom" gutljajem konjaka ili blage lozovače. Ukoliko se sve ovo gleda krupnim dečjim očima, onda večera od vrabaca ima sve uslove da se smesti u nezaborav.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine