VREME UžIVANJA


 

Ženske cipele

Lepota je u njihovoj još neostvarenoj potenciji. Kada noge u njih uđu, tada više nisu lepe one već, naravno, noge, kojima cipele mogu dati dodatne draži, ali ipak ostaju samo sredstvo za isticanje izvorne lepote ženskih nogu. Zato je prava uživancija gledati ženske cipele odvojeno od nogu – u izlozima.

Tu se vizije same nameću i samo malo opuštenosti dovoljno je za vrhunski estetski doživljaj. Cipele u izlozima čekaju da se napune stopalima, gležnjevima, člancima, listovima, ponekad kolenima, pa čak i, uz malo sreće, butinama. One, recimo, sa tankom, visokom štiklom, pa još ako su u kakvoj šljaštećoj boji, sigurno će završiti na nekim relativno kratkim, ali dovoljno vitkim, verovatno čak i pomalo mišićavim, ali ipak skladnim nogama. Ako imaju rupicu na vrhu, izvirivaće tu vragolasto namazan prst. One moderne sa debelim, velikim, zdepastim petama, zatupastim pačijim vrhom, možda i ponekom pantljikom koja će previjajući se do početka obline listova, prosto izazivaju dugačke, vitke, vretenaste noge da ih na sebe obuju. Cipele se mogu gledati odvojeno od nogu i na ulicama gde, obuvene, ponekad poručuju da su mogle i lepše da prođu, a nekada pak sugerišu da bi svake, pa i najgore bakandže, tu dobro pristajale, na polzu muškog i zavist ženskog roda.

Psihološke studije napisane su o fetišu ženskih cipela, ali njihovu lepotu nisu uspele da dokuče. Nauci, po običaju, izmiče ono estetsko i ono čulno, a upravo su to elementi od kojih je sačinjena recepcija ženskih cipela, pa i fetiši nastali iz toga. Običaji i iskustva daleko više govore.

Šampanjac iz cipele, recimo, pili su i piju ljudi najdelikatnijeg ukusa, skidajući ih po pravilu sa nogu vrhunskih dama besprekornog izgleda. I neka nečije eventualno drugačije iskustvo ne zavarava – ko god pije šampanjac iz damske cipele, u tom trenutku je džentlmen vrhunske klase, a ona iz čije se cipele pije najlepša je i najdičnija za koju on zna da postoji. Ukoliko se, sa strane – ili ujutro – posmatrano, činjenice sa time ne slažu – tim gore po činjenice.

Nema sumnje da je govor o ženskim cipelama neodvojiv od govora o ženskim nogama. Tako je, na primer, jedan ovdašnji esteta proveo celo popodne, prilikom svog prvog, inače dvodnevnog boravka u Italiji, gledajući iz kafića u izlog prodavnice cipela u kojoj su se Italijanke smenjivale probavajući ih. Dan danas, kada o tome priča, nekakva milina mu ozari lice, a zavist zatitra u uglovima očiju kada govori o mladim prodavcima koji imaju tu privilegiju da čuče pred svim tim lepoticama, da donose svakoj po nekoliko pari i svojeručno im ih obuvaju, uz izvežban, nonšalantan pokret pridržavanja članka, gležnja ili lista. Drugi ljubitelj je, pak, proveo sate i sate sa cipelom, u kojoj je bila noga, u ruci, hvaleći značaj stopala za ukupnu žensku lepotu.

Cipele, koje su direktna veza žene sa zemljom imaju, jasno, sve odlike te veze – zato su tako raznovrsne, promenljive, nestalne i nestabilne. Ovo poslednje, naravno, zbog štikli koje daju onu ljupku lelujavost hodu. Priča o cipelama priča je o nogama.

Nije slučajno što se žene mogu podeliti na dva osnovna tipa – one koje kada su nezadovoljne odu kod frizera i one koje odu kod obućara da kupe nove cipele.

Prva verzija Pepeljuge, za koju se veruje da potiče iz 3. veka, kazuje da dok se kurtizana Rodopa kupa, orao krade njenu sandalu i nosi je faraonu koji, zadivljen nežnošću stopala, naređuje da pronađu onu koja takvu cipelu nosi. I ta priča ide, dakle, od Novog zaveta, preko antičke do savremene Pepeljuge i do Tarantina i replike "foot massage" – ne treba zaboraviti da Uma Turman ima ravnu, jednostavnu, krajnje običnu frizuru, ali se zato izuva u čuvenoj sceni plesa.

Priča o cipelama, koja je mimo sopstvene volje postala prvo priča o nogama, pa priča o ženama, zamalo, ali srećom ne i priča o smrti, erosu i tanatosu, može se vratiti samoj sebi preko izgleda gležnjeva u njima. Jer, neobično je do koje mere su gležnjevi značajni za ukupnu žensku lepotu. Ima toliko primera o sasvim lepim, skladnim, šarmantnim, ljupkim, atraktivnim, vitkim, gracioznim damama koje imaju – stubaste gležnjeve, na koje se čak mogu nastaviti i sasvim prihvatljive noge, ali im ta nesreća upropašćava ukupan izgled po neprepoznatljivosti. E, tu dolazi na svoje umetnost obućareva, jer skrivanje ispod farmerki i dugačkih suknji nije dobro rešenje – krijući gležnjeve, kriju, može biti, i ono što valja. Dakle, spas je jedino u cipeli koja svojom izvijenošću izvija i taj nesrećni gležanj, svojom gracioznošću daje čar kompletnoj pojavi, a svojom izazovnošću provocira toliko da se prosečan posmatrač ne usuđuje da porazmisli o pravom izgledu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine