Sevdah

Jesen je u Amsterdamu vreme kiše. U Srbiji je to vreme svadbi i ispraćaja u vojsku. Izuzev u nekoliko poslednjih godina, u ovo doba svadbe brojem prevazilaze sahrane.

Dve sezone ranije, pokušavao sam da svom dobrom prijatelju, ljubitelju Andrića, približim značenje reči "sevdah". Njegovo razumevanje utaborilo se na sličnosti sa holandskim pojmom "hazelah" (gezelling). To je bila granica apstraktnog mišljenja do koje je duh severa mogao da dosegne. Nisu bili od pomoći uporedni rečnici naša dva egzotična jezika. Nije pomoglo ni prizivanje mitske scene iz "Skupljača perja". Verujem čak da je taj prizor mom sagovorniku stvorio nove nedoumice o stepenu svesti čoveka u stanju sevdaha. Tako je holandsko hazelah postalo slabašni most i istovremeno utvrđeni limit razumevanja dve kulture. Ova reč ne izražava pravi smisao turcizma "sevdah", niti je to raspoloženje deo ove kulture. Hezelah odražava stvarnost, uživanje u zajedništvu sa drugima i/ili u prirodi, drugim rečima: potpuno uživanje u zbilji. Ona ne priziva uspomene i potisnuto iskustvo, tugu za prošlim ili promašenim. Sve ovo je sadržano u sevdahu i naprema postavljenom nadahnuću, podstaknutom iracionalnim osećanjem veličine. U hazelah stanju uživa se vanvremenost, nulto stanje – trenutak između prošlosti i budućnosti, dok u sevdahu sukob sećanja i osećanja moći da se prošlost preokrene vodi na rub samodestrukcije. Hazelah je stanje u kome raspoloženje proizilazi iz dostignutog savršenstva konvencionalnog ponašanja u danu bez kiše. Ubeđen sam da ravna zemlja ne može da uzdigne emocije toliko da prouzrokuje samožaljenje i pucanje svih sistema samokontrole. Suočavanje sa stvarnošću i crpljenje snage iz nje same, nasuprot samodestrukciji, učinilo mi se kao zanimljiva hipoteza u razmišljanju o primarnim razlikama između dve kulture.

U međuvremenu, meni i mom prijatelju došla je do ruku knjiga "Kraj sveta" (Het einde van de wereld) – studija kojom holandski sociolog Mattijs van de Port pokušava da objasni poslednju balkansku klanicu i pronikne u psihološku strukturu jedne od strana u sukobu. Istraživačka intuicija odvela ga je u isparenja vojvođanske kafane i zvuke ciganske muzike. Mnogobrojna precizna opažanja i široki opisi, sa holandske tačke gledišta: nadrealnih situacija, bili su pridodati tumačenju sevdaha. Ipak, i posle iščitavanja ovog rada ostala je nedoumica koliko je značenje sevdaha jasnije. Situacije, njihova koreografija i logistika bili su dokučeni, ali je emocionalni aspekt mom sagovorniku ostao nedostižan.

A onda, u jesen, kada se po Srbiji događa sve rečeno, u gradu se pojavio ciganski bleh orkestar "Kočani". Dvestotinak dama i gospode, članova kluba ljubitelja etno-zvuka, bili su prvo iznenađenje u sali u kojoj se obično vajkaju istrošeni pankeri, a čeljad mlađa od šesnaest godina proba svoje prvo plaćeno pivo. Kurtoazni aplauz pri ulasku sedam duvača i dobošara u salu tokom prvih sat i po prerarastao je u iskreni obol. Posle trećeg bisa, orkestar je odlučio da ne napušta scenu i zaigrao je na poslednju kartu – "Niška banja topla voda". U tom trenutku na scenu je skočio lokalni par sa violinom i timpanom i slika se iz korena promenila. Ne samo zato što se zvuk promenio već što je neverovatnom brzinom počeo da se uvećava broj izvođača na sceni stvarajući gotovo nadrealni prizor iz kakvog provincijskog doma kulture u Srbiji. Obrt situacije – muzičari u parteru a publika na sceni – poništila je i poslednje ostatke konvencija. Početni etno-zvuk utopio se u mešavini neo-folka, popa i džeza. Sve je otišlo do đavola. Koncert se otrgao kontroli i izgubio civilizovanu formu. U prve jutarnje sate ono što se juče zvalo koncert završilo se kao seosko veselje, u znoju, razbarušenim frizurama, zgužvanim toaletama i razvezanim kravatama, uz muzički znak Evrovizije. Nošen iskrenom ciganskom svirkom, sevdah se upriličio usred Amsterdama kao kolektivno stanje. Time je postavljen ključni kamen razumevanja: realno iskustvo, između mene i mog prijatelja.

Sada razmišljam ko ima pravo: umni sociolog, zagovornici teorije o nemoći razumevanja kultura, ili Cigani koji ne haju za teorije, sviraju i šire optimizam. Nisu li nam oni doneli jedan delić virusa kosmopolitizma? Zašto ga nismo razumeli i prihvatili, već smo dostavljača izložili poniženju, dajući oduška svojim frustracijama. Nisu li zato oni stalna meta obesnih pojedinaca i bahatih ideologija. Svojim stradanjem oni su se registrovali za merače fobičnosti. Teranje na dud, sviranje na stolu i ispod njega, ili na grani koju domaćin u sevdahu testeriše, puko je iskaljivanje na onima koje ne možemo da razumemo. Kako bi mogli da ih odredimo prema sebi, guramo ih u naše pojednostavljene shemate i, pošto se oni u njih baš ne uklapaju, pokušavamo da im se dečje narugamo, u pojednostavljenom slučaju, ili da ih sasvim eliminišemo u masovnom ushićenju.

Najzad, nije li sevdah odgovor i poslednja odbrana od pitanja kojima se ne može naći odgovor ili pojava kojima iskustvo ne nudi prihvatljivo i razumljivo objašnjenje? Sevdah je i istorija i trenutak podsvesnog suočavanja sa situacijama i greškama koje se nikada više ne mogu ispraviti. To nije trenutak sreće već žal za propuštenim i teranje tuge akumuliranom negativnom energijom, oslobođenom u bezrezervnoj veri u sopstvenu neranjivost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine