Brčko

Najranija moja uživanja vezana su za reku Savu. I na Savi varoš – Brčko. Da, Brčko!

Kao sasvim malu devojčicu vodili su me u Sloveniju na izvore Save, tadašnje "najveće nacionalne reke", na izlet sa Bleda kome su hrlili novi građani prve Jugoslavije. Letovalo se u to vreme na smenu: ili na planinskom zraku u Sloveniji, ili na morskom u Crikvenici.

Bila sam učenica novosadske gimnazije kada sam kao dvanaestogodišnja devojčica na izletu u Beogradu (prvi put u prestonici) sa kalemegdanske tvrđave otkrila ušće Save u Dunav.

Ali meni nigde Sava nije bila tako lepa, tako bistra i čista, pitoma a duboka, tako zelena sa obrisima gustih, tamnih slavonskih šuma u vodi kao u ogledalu – kao kod Brčkog. Sava nezaboravna, Sava tajnovita, zanosnih, neponovljivih mirisa vode reke moga detinjstva.

Tu kod Brčkog ona je već uveliko plovna, obogaćena prilivom reke Bosne tamo uzvodno kod Bosanskog Šamca. Obe obale, i slavonska i bosanska, još su bliske, čini se nadohvat ruke jedna drugoj, pre nego što se dole nizvodno kod Bosanske Rače u Savu sruči moćna, hučna i silovita Drina i razvali rečno korito između druge dve obale, mačvanske i sremske. (Kupala sam se tada u Savi i kod Šapca, ali nije to ono pravo.)

Godinama kasnije, kada sam već uveliko bila zaljubljenik savske Ade na Čukarici, bistra zelena providna beogradska jesenja Sava (ne današnje mutno, zagađeno, ustajalo jezero) neodoljivo me je podsećala na mirise i boje reke Save u mom rodnom Brčkom, uz slatki bol nostalgije za mestom nevinih radosti i uživanja, čistih i bistrih kao suze za izgubljenim detinjstvom (nostos – povratak, algos – bol).

A Sava kod Brčkog, ili bolje rečeno – Brčko na Savi, imali su nešto što slično tih dimenzija čak ni u Beogradu nisam videla na reci – imali su Kupaljku. I kad kažem da ne pamtim vreme kad nisam umela da plivam, bilo je to zahvaljujući Kupaljci, toj prostranoj usidrenoj ogromnoj rečnoj "jahti" sa bazenima, kabinama, palubama, mostićima, za decu i odrasle, za muškinje i za ženskinje.

Na brčanskoj Kupaljci zaboravljalo se na Jadransko more, đačke kolonije "Jadranske straže", splitske Bačvice, dubrovački Lapad, budvanski Mogren, hercegnovsko Igalo. Kupaljka je bila posebno nezaboravna za iscrpljujuća prepodnevna plivanja, skakanja, preplivavanja na slavonsku stranu, igranja u bazenima ili na stepenastim širokim, nasutim peskom usecima po strmoj rečnoj obali.

Pod toplim jesenjim suncem Brčko je otkrivalo u punom sjaju svoje kosmopolitsko lice. U naizgled tihi provincijski mirni gradić slegao bi se silan poslovni svet.

U hotelu "Posavina", u čijoj su se dvorani sa pozornicom zimi priređivali balovi i dečje priredbe, održavali koncerti ozbiljne muzike, gostovale putujuće pozorišne trupe – mogli su se tada čuti razgovori na raznim jezicima. Strancima je bio pristupačan i privatni teniski teren na igralištu "Jabučik".

Prepuno korzo ispred zgrade Opštine – arhitektonske kopije u malom čuvene sarajevske Vijećnice – ličilo je po šarenilu i gužvi na letnja banjska šetališta. Bioskop "Union" držao je korak sa tekućim svetskim filmskim repertoarom epohe Grete Garbo i Garija Kupera.

U još zaparnim ranojesenjim besanim noćima uspavljivala su nas monotona kloparanja beskrajnih železničkih kompozija čiji su krcati teretni vagoni (u neke dane i nekoliko stotina), prelazeći dugački most na Savi, odnosili, preko sela Gunje na slavonskoj strani, put Vinkovaca i dalje ka Evropi i svetu, izuzetnu i dragocenu robu na tržišta Beča, Praga, Hamburga...

U našem malom "velikom" mestu Brčkom između dva svetska rata bila je razvijena razgranata izvozna trgovina. Na visokoj ceni stajala je nedaleko čuvena – šljiva. Posebno suva šljiva, ali ništa manje i ona sveža od koje se pravi univerzalni pekmez, a u Srednjoj Evropi uživa u nezamenjivim "cvečknknedlama".

Uz prodaju svih vrsta žitarica prednjačio je izvoz šliperima bez kojih nema pragova za železničke pruge. Nimalo čudno kad Brčko leži na razmeđi bosanskih i slavonskih šuma, tih neiscrpnih "rudnika" drvene građe. Tajanstvenih mračnih stoletnih šuma u kojima je u mom ranom detinjstvu carovao strašni Čaruga. Neustrašivi odmetnik kojim su plašili nas decu i kojega je Rajko Grlić pre nekoliko godina oživeo na filmskom platnu.

Gde su nestala, kako su zagubljena vremena postojanosti i trpeljivosti? Zar su zaista postojala nevina i zaštićena detinjstva, doba mira i sigurnosti? Ili se to tako meni danas samo čini!

Bili smo deca, ali već mali ljudi i u slozi i razumevanju, sa zajedničkim radostima i tugama. I moja brća i sestre od stričeva i tetaka; i komšije Rebe; i Fadil i Meho Mehmedagići; i Rajkov otac Danko Grlić sa svojom braćom; i Tamara Begović, i Pucika Hubert. Išlo se i u pravoslavnu i u katoličku crkvu. Jeo se maces; slušao se prepoznatljivi glas mujezina...

Zajednički se uživalo u običnim, svakodnevnim, važnim i nevažnim stvarima, ali neponovljivim i zapamćenim zauvek.

Ili je to tek bio samo san. San o zajedništvu, tako prirodan za jedino moguć, autentičan život i svet. I bez arbitraže.

Ko je rekao – arbitraža? Ko to tamo uživa u arbitraži!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine