Čaj u Grančesteru

Naslonjen na sporu reku Grant i opasan jarkozelenim pašnjacima, Grančester bi bio nalik ma kom drugom engleskom selu; po svojim besprekorno održavanim kućama i baštama, crkvicom u centru i lokalnim pabom, ne bi se izdvajao. Ali, zbog jednog voćnjaka i grupe ljudi koja je pod krošnjama jabukovog drveta s početka veka ovde pila čaj, Grančester se od neprimetne tačke na mapi okruga Kembridžšir pretvorio u simbol inspiracije za intelektualne uzlete budućih filozofa, pesnika, pravnika, ekonomista, fizičara, matematičara... I ne samo zbog voćnjaka već i zbog staza, kako onih utabanih tako i onih koje su đaci, lutajući u svojim mislima i lutajući po livadama, pronalazili od Kembridža do Grančestera u proteklih sedam stotina godina. Tako su do Grančestera šetali Njutn, Darvin, Kromvel, Milton, Vordsvort, Kolridž i Marlou.

Voćnjak i čajdžinica i danas stoje netaknuti kao znamen druženja impozantne skupine prijatelja – pesnika Ruperta Bruka, filozofa Bertranda Rasela i Ludviga Vitgenštajna, romanopisaca Virdžinije Vulf i E.M. Forstera, ekonomiste Majnarda Kejnza i umetnika Augustusa Džona. Po ovom selu su i dobili nadimak Grančesterska grupa. Oni su, zapravo, nastavili tradiciju pijenja čaja u voćnjaku koja je nastala sasvim slučajno 1897. godine. U želji da produži doživljaj u prirodi, jedan student sa Kembridža ljubazno je zamolio gospođu Stivenson, vlasnicu kuće na rubu voćnjaka, da posluži njega i njegove drugare čajem pod jabukovim stablom. O svom doživljaju su zatim oduševljeno ispričali po povratku na univerzitet. Preko noći čaj u voćnjaku je postao deo studentskog života u Kembridžu. Ipak, bio je to dolazak Grančesterske grupe i njihovi pisani zapisi o idiličnom životu u Grančesteru koji su ostavili neizbrisiv pečat na svako potonje pijenje čaja na istom mestu.

Grupu je u Grančesteru okupio Rupert Bruk. Tu ga je posetio Kejnz u novembru 1909. godine i zatekao ga u okruženju sa zadivljenim lepoticama, dok on na sebi nije imao ništa osim izvezenog džempera. Bruk se uselio u kuću u voćnjaku kod Stivensonovih da bi se posvetio studijama udaljen od uzavrelog društvenog života u Kembridžu. Nije ni slutio da će se zaljubiti u Grančester i njegov voćnjak.

Sati studiranja preplitali su se sa satima razgovora sa prijateljima i neobuzdanim prepuštanjem prirodi. Živeo je od meda, jaja i mleka. Svojoj prijateljici je pisao kako i sam prestrašen izlazi noću u smrtnom strahu od mraka i drhteći od jezivog užitka, na noćno kupanje. Ponekad bi se Bruku, u noćnim lutanjima, pridružila avangardna Virdžinija Vulf. I Bertrand Rasel je tih godina, dok je radio na Principia Mathematica, šetao po okolnim poljima tako često da je poznavao oštrice svake travke u okolini. Na Raselov savet da bi trebalo da se rekreira, Vitgenštajn je počeo da jaše ili vesla od Kembridža do Grančestera. Veslanje se obično završavalo kupanjem bez peškira i kupaćih kostima, što je, po svedočanstvu njegovih prijatelja, bio pravi lek za Vitgenštajnovu mrzovolju. I pragmatični Kejnz je zaključio u pismu ocu da spavanje na tvrdoj zemlji, jutarnje kupanje i nedostatak stolica nisu ni iz daleka tako strašni kako bi čovek pomislio. Zbog toga što su se ljudi od pera i knjige ovako sirovo prepuštali životu u prirodi, Virdžinija Vulf je nazvala svoje prijatelje neo-paganima.

Međutim, taj bezbrižni period Grančesterovaca prekinula je tutnjava topova sa Kontinenta. Počeo je Prvi svetski rat. Zaneseni patriotizmom, Bruk i Vitgenštajn otišli su da se bore. Bruk se nikada nije vratio. Ostao je zapamćen kao jedan od "pesnika iz rova". Njihovi stihovi su na početku uzbuđeno pozivali u kratak pobednički rat koji se nikada više neće ponoviti i postepeno se pretvarali u očajnički krik protiv beskrajnog ubijanja i destrukcije. Sa Brukovom smrću nestala je Grančesterska grupa. Nestalo je druženja i razgovora. A Grančester je ostao, voćnjak isto tako. I tradicija čaja u voćnjaku, takođe. Ali nikada posle Grančesterovaca nije se izdvojila tako raznovrsna ali ipak intimna i kompaktna grupa posetilaca ovog voćnjaka. U voćnjaku su potom, kao nekad Grančesterska grupa, pili čaj i kralj Džordž VI i princ Čarls, David Frost i lord Dejvid Oven, Kenet Klark, Daglas Herd ili Steven Hoking. Ipak, vreme u voćnjaku nije se pomerilo. Voćnjak se pamti po Grančesterovcima i njihovom predvodniku Rupertu Bruku, koga je W.B. Jejts nazvao najlepšim mladićem u Engleskoj. Čak je i sat na obližnjoj crkvi stao u Brukovo vreme, i to baš u popodnevnim satima – u pravo vreme za čaj.

I danas, pod kraj veka, čaj se i dalje služi u Grančesteru. U svako doba dana, i po kiši i po suncu, naći će se pokoji diplomac ili postdiplomac kako traži utočište od tutora, mračnih studentskih soba, biblioteka, pa i od svojih kolega u miru voćnjaka uz topli čaj s mlekom. Šetnja do Grančestera i voćnjaka je stvar izbora. U jutarnjim satima to je doživljaj samotnjaka kada mu jedino društvo napravi poneki zalutali lovački pas koga vlasnik nije uspeo da zaustavi. Ili, u sunčana popodneva, odlazak na čaj se pretvara u grupni izlet studentarije – socijalno zagrevanje za večernji izlazak u pabove. Ali, odlazak u voćnjak nije uporediv sa odlaskom u muzej. I danas studenti u sebi nose impuls koji tutori vekovima revnosno prenose na nove generacije studenata Kembridža – da budu bolji od najboljih i pametniji od najpametnijih. Čaj u Grančesteru, taj jednostavni ritual koji je obavilo toliko dobrih i pametnih ranije, postaje svojevrstan podsetnik na intelektualnu trku sa likovima iz prošlosti ali i iz sadašnjice. A gde je onda uživanje?

Vrhunac dolazi u junu posle ispita. Svakodnevica studentskog života prestaje da bude sumorna. Vreme se opet prolepšalo. Izmileli su mladi ljubavnici koji lenjo šetaju uz reku na matine u voćnjaku. Neostvarene ljubavi takođe čekaju na ostvarenje. A dan kada se to mora dogoditi, opet je povezan sa čajem u Grančesteru. Akademsko nadmetanje se zaboravlja. Njega zamenjuje nadmetanje u izgledu i duhovitosti. Kembridž se sprema za period velikih balova, celonoćnih zabava, uz neograničeno piće, hranu i muziku. Pobednici u ovom nadmetanju, oni koji izdrže i kojima je stalo da izdrže, u zoru posle bala, svi u frakovima i balskim haljinama, tradicionalno odlaze u voćnjak na čaj čamcima od Kembridža do Grančestera. Mladi džentlmeni veslaju tih nekoliko kilometara, a mlade dame mogu da pomognu ali ne moraju. A na kraju, u cik zore ih čeka već servirani čaj u jednom voćnjaku usred Grančestera pod rascvetalim krošnjama jabukovog drveta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine