VREME UžIVANJA


 

Komentator

Tek što se "hiljadu grla slilo u jedno srce" (Zvonko Mihajlovski o derbiju Partizan – Crvena zvezda), tek što smo digli ruke od domaćeg fudbala (rečnikom sportskog novinarstva – šamaraju nas kosooki majstori kožne krpenjače iz Zemlje izlazećeg Sunca), tek što smo preživeli tragičan poraz domaćih juniora-košarkaša od neprijateljskih juniora-Hrvata negde u Švajcarskoj, tek što smo u prljavoj vodi američkih bazena izgubili u vaterpolskom šaketanju od špageti-Italijana, dogodilo nam se prvenstvo Evrope u rukometu za tzv. muškarce.

Mesecima se sportska nacija pripremala za odlučujući meč s Hrvatskom; kako su nedavno Hrvatice u istovetnom sportu (rukometu), na neutralnom terenu u ravničarskoj Mađarskoj, tako isprašile ovdašnje ženskinje da se sve pušilo – neko je u Radio-televiziji Srbije smislio paklen, ubitačno krvav plan: iz Španije će izveštavati Srđan Knežević, isti onaj lik koji je izveštavao iz pomenute Mađarske kad je u trenucima opšteg ženskorukometnog rasula pokušao da se ubije, indirektno optužujući Vatikan đ Genšera da su nešto sipali u piće Svetlani Kitić, ne zaboravljajući da obeća mušku osvetu u suncem obasjanoj Španiji (sportskim rečnikom) poznatoj po onim govedima u koja neki ludaci zabadaju koplja, dok oko telića igraju ratnički ples, uz zvuk kastanjeta and flamenka.

Prvu našu utakmicu s Rusima (pobedili smo s golom razlike u poslednjem minutu) Srđan K. jedva je preživeo; budući da je već na početku prvenstva locirao naše tradicionalne sportske neprijatelje – sudije, Knežević S. logično je ufiksirao ko nam radi o glavi; svaki zvižduk "ljudi u crnom" proglašavao je atakom na našu zemlju, na naš narod, na naše slobodarske gene – bodrio igrače, uništavao glas, urlao, gubio svest, gutao rečenice, mrmljao u mikrofon, svađao se s publikom, čak dvadeset tri puta uzviknuo "Gooooooooooooooooollllllllll" dok ga redari nisu počistili iz njegove lične psihijatrijske kabine.

Onda su nam se namestili Slovenci; onako nesrećno zeleni, živopisno separatistički, neuki u držanju okruglastih kožnih predmeta (žoga), bucmasti đ rumeni – predstavljali su masni ćevap u verbalnom somunu Srđana Kneževića. Kad su se, iz nama nepoznatih razloga, oduprli srpskim divovima ("Film ima Felinija, fudbal Brazilce – a rukomet Jugoslaviju"; citat S.K), Knežević S. se opasno naljutio na njihovu deželu, našao opravdanje za naše veličine ("Nepravedne đ nezaslužene sankcije učinile su svoje"), opet dvadesetak puta izgovorio "Goooooooooolllllll", hvatao se za srce i objašnjavao "šta nam rade", kako ga maltretira Služba obezbeđenja "jer mu ne dozvoljava da puši cigare u kabini, čime čine sve da ga onemoguće u njegovom radu" a time direktno rade protiv Srbije đ njenog predsednika koji je uvek bio za miroljubivo rešenje balkanske krize.

Dobro, dočekali smo i taj dan. Mi protiv Hrvata, ili rečnikom Kneževića: "Protiv nas su Hrvati, sudije – i ceo svet". Podrazumevalo se da za komentatora utakmica nije utakmica, nego novi Kosovski boj ("Osveta nejači đ devojaka"); bljesnućemo im oluju po parketu, razbićemo ih ko zvečke, samo da nas sudije ne zajebu, a zajebaće nas Norvežani, uvek su nas mrzeli i zatvarali po sportskim logorima, "Gooooooooolllll", vodimo 1:0, uprkos svemu, gde ste sada pederi?

Srđan Knežević dao je sve od sebe u neravnopravnoj borbi s hrvatskom rukometnom soldateskom; pucao je iz svih haubica po hrvatskim položajima, ginuo u bombaškim napadima, dizao bunkere u vazduh... izgovarao književne citate " 27: 23! 27:23! I, zaista, zaista, srce igra, dragi gledaoci... 27:23! Zaista, zaista velika igra, zaista velika igra Jugoslovena, zaista 27:23! Bili smo napeti, dragi gledaoci, zaista napeti kao strune, željni da porazimo Hrvate... I osvetili smo, zaista smo se osvetili ovde u Španiji... uprkos norveškim sudijama, imali smo, zaista, veliko srce... 27:24, Hrvati su smanjili, ali još 30 sekundi do kraja, da, zaista, samo još 25 sekundi, pa to je nedovoljno vremena, zaista, nemojte strepeti, dragi gledaoci... Hrvati... gube loptu, Hrvati više ne znaju šta rade, zaista, Hrvati gube glavu, zaista, i treba da gube glavu, ne treba da ih žalimo.... Kraaaaaaj! Pobeda Jugoslavije! Pobeda Jugoslavije! Pobeda Jugoslavije! Pobeda! 27: 24! 27: 24! 27:24! Jugoslavija, Jugoslavija!..."

P.S. Telegram Udruženja Srba iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske rukometašima Jugoslavije: "Sve čestitke za viteško držanje i sportsku pobedu. Za nas prognane sa pradedovskih ognjišta bilo je to – više od igre".

Telegram predsednika SRJ Zorana Lilića rukometašima Jugoslavije: "Velikom sportskom pobedom postali ste ponos SR Jugoslavije. Čestitam vam na junačkoj borbi i sportskom držanju".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine