Buđelar

Sve bi bilo sasvim drugačije da tog dana jednostavno nisam ni izlazio iz kreveta: proveo bih lep prolećni dan u maznom leškarenju, čitanju i ostalim dekadentnim navikama i porocima koje savremena urbana civilizacija omogućava grešnom pojedinstvu čovekovom. Umesto da se odlučim za soluciju kojoj me je vodilo srce, ja sam poslušao razum i odlučio da uredno krenem na posao ne bih li zaradio hleb nasušni, i preko hleba pogaču, ako je ikako moguće; rukovođen časnim motivom žudnje za znanjem, kupio sam novine i trčeći (puf-pant) zaskočio prepunu "šesnaesticu" kod Merkatora, sve u nameri da što pre stignem preko reke, tamo gde novinarski proletarijat zarađuje svoj lebac sa sedam kora. Izgleda da moj, naizgled nedužan i banalan potez kupovanja novina na kiosku pored autobuske stanice (koji je podrazumevao vađenje dinarskih banknota iz džepa i vraćanje kusura u isti) nije prošao neopažen od oka veštog i iskusnog profesionalca džepne orijentacije, pripadnika jedine kaste čovekolikih stvorenja (uz poslovične GSB manijake koji koriste fertutmu da ispipaju jedrije pripadnice lepšeg pola) koja obožava gužve i dušegupke u javnim prometalima. Vožnja u crvenoj limenoj kanti izgledala je baš onako kako treba i kako dolikuje ranim poslepodnevnim satima: bilo je odvratno, znojno, naporno i smrdljivo. Gomila ljudskih telesina – i moja stokilogramska malenkost među njima – izašla je sažvakana iz brekćućeg autobusa na živopisnom (šarmantan eufemizam za orijentalnu zapuštenost) Zelenom vencu i krenula ka Terazijama. Moje napaćeno srpsko biće s mukom se probijalo kroz kordone preduzetnički raspoloženih garagana koji su prestoničkom pučanstvu neprestano nudili 'ize-laki-bond-orbit-markice za prevoz i ostale tričarije bez kojih se (uglavnom) ne može. Elegantno prepešačivši Sremsku, našao sam se na Terazijama i hodao bez žurbe diveći se proleću i novoj generaciji beogradskih devojčica. U tom trenutku sam bio gotov da pomislim da je život ipak pojava koja ima izvesno metafizičko opravdanje; naravno, đavo je samo čekao na taj trenutak da mi se iskezi pravo u lice: nešto me je nagnalo da se, ničim vidljivim izazvan, mašim za džep u kojem se tradicionalno nalazi sav moj skromni cash-imetak. Moja sirota ruka nikada neće moći da zaboravi neobično osećanje pustošne praznine koji je vladao zašivenim procepom koji je, koliko tog jutra, sadržavao cca 200 DEM i oko l00 dinara: istog trenutka sam lucidno shvatio da sam mučki odžeparen; sledećeg trenutka sam dokonao da je moj monetarni kapital naprasno sveden na dva metalna dinara koja su idiotski veselo zazveckala u drugom džepu, kao da su bila svesna svog naglo poraslog značaja. Osećanje koje obuzme čoveka koji je upravo ustanovio da je ostao bez ono malo sirotinje koja je trebalo da mu omogući plaćanje nekih najakutnijih harača i svakodnevno preživljavanje u surovom svetu može se vizuelizovati kao slika iz famoznih "Bugs Bunny" crtaća u kojoj neko odjednom dobija magareću glavu. O duševnoj boli izazvanoj vrlo materijalnim razlozima da i ne govorimo. U tom trenutku nailazi poznanik koji me, u znak pozdrava, veselo lupka po ramenu misleći, valjda, da sam stao nasred ulice iz čistog hedonizma; objašnjavam mu šta mi se dogodilo i on mi predlaže najkretenskiju moguću soluciju, tj. onu istu koju bih i ja njemu predložio da je podela uloga bila obrnuta: kreni nazad putem kojim si došao i možda nađeš pare negde na trotoaru. Jes', biju ko neće!

Novac, razume se, nisam pronašao jerbo je isti završio u posedu s(p)retnog šanera; jedino što mi je preostalo nakon početne erupcije gneva jeste budističko saznanje da su materijalne vrednosti ionako ništavne (dobro, izuzimam 20. dan u mesecu, kada plaćam stanarinu) i da biti odžeparen, u krajnjem, znači biti živ: nagli ostanak na suvom, bez makar i najjadnijih materijalnih sredstava, uči nas skromnosti i podseća na bazičnu činjenicu života: sve je privremeno, nesigurno i krhko i nikada nije onako kako čovek, ponet površnom ohološću, tvrdi da će biti. Osim ovih pouka filozofske naravi, naprasna dekintacija izazvana spoljnim upadom u naš monetarni sistem pomaže nam da ostanemo normalni i neopterećeni posedništvom bilo koje vrste. Da li to znači da plediram za siromaštvo i besparicu kao "romantične" mitove vagabundske frakcije. Udruženja propalica? Taman posla. Što više novca imate, to se više procentualno smanjuje udeo onih koji zloupotrebljavaju pare. Ako već neko mora da bude bogat, bolje da to budem ja nego neka štetočina! Ipak, balkanski siromah se ponaša prema parama – ako mu ikada dopadnu šaka – kao i prema istinski vrednim ženama: srećan je kad ih ima, ali zapravo ne zna šta bi s njima započeo. Mene je džeparoš lišio iskušenja da bar na trenutak (ponovo) osetim kako to izgleda ne boriti se za preživljavanje i imati, bar na petnaest dana, osiguranu budućnost. Sada je sve opet, hvala Bogu, normalno, što će reći grozno i nikakvo.

Džeparoš koji me je brutalno orobio i ogulio do koske ipak je, pre svega, ozbiljni i specifičnog respekta vredni zanatlija koji se drži temeljnih postulata svog esnafa; poraz i gubitak treba podneti sportski, onako kako džentlmen prima neprijatne vesti sa berze. Svaka druga reakcija ne bi bila ništa osim razmaženog kmečanja nad "nepodnošljivom lakoćom postojanja".

O.K., majstore, pobedio si! Nosi proklete pare i srećno ih potroši! Pazi samo da te ne opelješe negde u gomili, danas ima svakakvih baraba...I, molim te, ne naginji se kroz prozor!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine