Pesnici

"Možda nisi drukče ni postojala sem duhom sem neoblikovanih stanja nadraženog uma koja sam, u zanosu, pritajenom i neukom, propuštao kroz mrtve straže tragačkog nauma, dok sam te, onomatopejsku, prikupljao uhom?" Vladislav Jovanović (Iz zbirke "Traganja za traganjima")

Možda, stvarno, i tu je drug Vladislav u pravu, ništa i nigde drukčije nije postojalo sem duhom ili nadraženim umom; ali, propuštene kroz mrtve straže Jovanovićevog tragačkog nauma, nežne i grube činjenice govore sledeće: punih 213 nedelja (koje su se, dakako, sporo kotrljali kao tjedni) u rubrici "Ljudi i vreme", objavljivali smo radove iz ličnih mentalnih radionica, pesme, pesmice, pesmičice, slobodno vezane stihove ili interesne asocijacije, sve što je ličilo i sve što nije ličilo na stih...

Nije slučajno ni ovaj tekst počeo citatom iz zbirke bivšeg srpskog ministra inostranih poslova: davnog 21. oktobra još davnije 1991. godine, tom pesmom otvoren je ciklus "Pesnici"; činilo se (onda) zabavnim da jedan društveno- politički radnik na gorućem zadatku zaštite nacionalnog bića od urote Novog svetskog poretka (NSP) – nađe vremena da u onomatopejskoj tišini, uhom prikuplja simbole i od njih slaže verbalne kompozicije s lokomotivom na čelu; činilo se (onda) zabavnim da se Jovanoviću u tom broju "Vremena" od 21. oktobra 1991. na poetskoj straži pridruže Božidar T. Vučurević (tada vlasnik serije funkcija: predsednik SO Trebinje; predsednik SDS za istočnu Hercegovinu; predsednik vlade SAO istočne Hercegovine; vrhovni komandant oružanih snaga SAO istočne Hercegovine; predsednik Saveta za narodnu odbranu Trebinja; kamiondžija; guslar) i Dragan Dragojlović, ministar vera u Vladi Srbije – obojica sa svojim stihovima. Potom su u našu redakciju krenuli da dolaze pesnici; iz velike putne torbe ili kofera izvlačili bi jednu od nekoliko miliona napisanih pesama, strpljivo stajali iznad urednika rubrike "Pesnici", čekali da mu vide izraz lica i čuju da je odlično, super, nema problema, biće objavljeno, ne znam u kojem broju, ali sigurno, nema frke, obećavam. Pamtim da je jednom stigla majka-pesnik u pratnji kćeri-nepesnika; kćer je bila mamima moralna podrška, mamin čuvar, mamin bodigard, mamin potrošač poezije, mamino mezimče – osmehivala se i agitovala za mamu, objašnjavajući kako je poezija opijum za narod. Mamina pesma bila je, naravno, sjajna: mama je pljuvala Evropu i Evropljane, obračunavala se sa nepravoslavnim narodima, stihovima pokušavala da objasni koliko smo mi (Srbi) veliki, dostojanstveni, moćni i potentni u svakoj pobedi a naročito u (izglednom) porazu.

Onda su počeli da nam šalju knjige: zbirke poezije u kojima se jasno videlo da smo Mi protiv Njih, ili je, recimo, to bilo obratno, svejedno. Oni su, razume se, bili odvaratni, nedotupavi, materijalisti, bez duše – a mi, s dušom u kosi, s cvetom u ruci, naivni i prostodušni, idealne žrtve NSP na hladnoj seksualnoj osnovi.

Stizale su i zahvalnice za "trud koji list 'Vreme' ulaže u promociju domaće poezije"; stizali su i pokloni – ukusno odevene flaše vina u celofan i šapat u kojem se prepoznavalo "Hvala" zbog jedine pažnje prema poeziji na ovim prostorima; "Vi ste jedini koji brinete o domaćim pesnicima", čuo sam glas jedne urednice iz nekakve kvazi-kuće, spremne da nas obaspe viskijem i ostalim poetskim materijalima; rukovao sam se (lično) s ljudima koji su se zahvaljivali zbog činjenice da je baš njihova pesma ušla u krug odabranih, slušao sam rečenice zahvalnosti zbog odluke "Vremena" da bude poetska oaza ili nešto slično.

Proživeo sam sve patnje lutajućih autora koji su svoje radove nudili kome su stigli; upoznao sam njihove putne torbe, kofere i tašne; gledao sam ih umorne, s pesničkim žarom u očima, vesele i razdragane, kako nam nude ovu ili onu pesmu, i ovaj ili onaj stih, uvereni da sve to razumem i shvatam, da sam njihov čovek na njihovoj strani, jedan od ratnika, gotovo snajperista, majstor i legenda istovremeno, zaštitnik srpskog Stiha, kralj novinarstva, jedino razumno i duhovno stvorenje na ovim meridijanima... Zaticao sam na svom stolu pesme ispisane rukom, s posvetom, savršeno iskucane na starim mašinama koje sam već zaboravio; zaticao sam pisma u kojima su objašnjenja bila triput duža od poema, nalazio sam udvaranja od muškaraca koji nisu prepoznavali da se nešto žensko krije u njima i da je, ipak, ljubav prema nepoznatom uredniku nešto o čemu pripadnici istog pola ne govore javno.

Pesnici se više nisu stideli svoje profesije; prolazili su pored Šuce i Tanje kao da ih znaju decenijama, slobodno upadali u sobu usred razgovora i sastanaka, raspitivali se o sudbini svojih radova i iskreno verovali u svaku moju laž koja se činila kao definitivna istina.

Onda, nakon svega, konačno ili najzad – već nam je svima bila muka od patriotizma u stihovima, bolje reći od operete u operi; kad sam sebe počeo da hvatam u nedostatku nacionalne potencije, kad je bilo jasno da su svi pesnici sve rekli i da više nemaju šta da kažu, kad je iz ove rubrike objavljena i zbirka pesama "Korovnjak", kad je Dejton ušao modu, kad su se stihovi pretvorili u politička saopštenja, kad su pomenuti svi mrtvi, svi ranjeni i svi nestali – poezija je izgubila svaku svrhu.

Potom smo se Žare i ja pogledali, prozborili koju reč, brzo se složili i odlučili da završimo s pesnicima.

No more.

Do sledećeg mira ili tako nečeg.

U to ime, neka posluži stih Borisava Zorića Ličanina (16. decembar 1991):

Niko ne sme srpsku da pregazi državu ni istakne šahovnicu na kninsku tvrđavu...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine