Slavuj

Negde krajem aprila korov pored pruge obnoć bude zapljusnut zelenim talasima i zahvalno se odazove tajanstvenim glasom koji opčini okoliš. Olistalo šipražje te noći udomljuje neprimetnu čudotvornu ptičicu koja nas, žitelje kuća smeštenih uz šine, nagrađuje za strpljivo podnošenje buke i tutnjave poluraspadnutih i ono malo još koliko-toliko pristojnih vozova. Narednih nekoliko sedmica, dok čestar gušća i buja sve zelenije, taj nebeski glas nadjačava sve zvuke, čak i onaj koji gvožđe proizvodi kotrljajući se šinama.

Tica se zove slavuj, mali (Luscinia megarhyncos). Reč je o pevačici i selici iz porodice drozdova. Boja smeđesiva. Ali, izgled, kao i kod ljudi, vara. Ta neugledna ptičica čarobnjak je majskih noći. Spočetka njen biglis deluje malko zbunjeno, zaplašeno. Potom sve slobodnije. U knjigama piše da peva, odnosno bigliše samo mužjak ne bi li se dodvorio izabranici svoga srca. Ona je, valjda, doletela zajedno s njim iz nekih toplijih krajeva i odlučila da u ovoj nedođiji, u koprivištu, svije porodično gnezdo.

Ono što ječi iz gustiša nije cvrkut. Nije to ni samo ljubavni ptičji poj. To je hvalospev životu što se i ovog proleća ponovo rađa. To je veličanje širom razlivene zelene radosti. To je i treperavi uzdisaj i skrušena molba za jedan pogled ljubljenog okca. To je vapaj za milost. To je krik napuštenog i odbačenog. To je poslednji zov nekog ko je na kraju snaga. Prugom lete "Puškin", "Andrić", "Avala" i "Istanbul ekspres". Kloparaju šinobusi. Zaluta i poneki zarđali, već tri godine netovareni teretnjak. Nebesima se protežu bele pruge za avionima koji lete u neke toplije krajeve. Po okolnim njivama, baštama i voćnjacima svakoga časa nešto klija, niče, šuštanjem se došaptava sa suncem i kišom. Zaljubljeni parovi dugo u noć šapuću pod krošnjama ispod kojih se sve ređe naziru zvezde. Kite se cvatom trešnje, jabuke i bokori jorgovana. Potom neka ruka, takođe obnoć, okači po bagremovima opojne bele grozdove. U jendeku pored štreke kopriva do pojasa i bujna trava do kolena.

A on – poje li poje. Triput kratko, zatim otegnuto, bolno, pa onda molećivo, čežnjivo, isprekidano, gotovo zagrcnuto. Sledi kratak predah, pa još češći izliv žudnje i strasti. U tri ujutru isto kao u sedam uveče. Po nenadanom podnevnom pljusku isto kao i o izlasku sunca. Čas je to budnica, čas uspavanka, čas nežno podsećanje na trenutke davne sreće, čas slutnja buduće, još veće.

Neumoran je i nesalomiv. Nedokazan. Kakva li je tek ta neumoljiva ćutljivica? Mora da je neodoljiva, čim on sa tolikim žarom iz svog malog srca izvlači svaki put nove tonove, nove prelive, nova tepanja i strepnje, nove dokaze najveće ljubavi na njihovom svetu.

On joj se divi. On je obožava. On je presrećan što upravo njoj može da posveti svoja plamena osećanja. On je u zanosu i poručuje joj da to što je čula još nije sve. Poćutaće malo i nastaviće, obuzet novim ushitom, samo da joj ugodi i odobrovolji je, umili joj se zakletvom da ne sanja ništa do dodira njenog toplog krilašca.

Da li on tih nedelja stigne da kljucne nekog crvića i popije koju kap rose? Da li misli i na nešto drugo, ili samo na nju? Dočarava li joj svojim slavujskim jezikom išta drugo osim bezgranične ljubavi? Nek to ostane njihova tajna.

Možda, uostalom, stvari nisu tako dramatične kako se čini očaranom slušaocu. Možda on lepo zabavlja i sebe i nju dok danonoćno rasipa neponovljivi nebeski dar, zvonki i razdragani biglis kom nema ravna. Možda je naprosto nepraktičan i neupotrebljiv za gradnju i opremanje toplog doma njihove buduće dečice, pa ga tim poslom zauzeta životna družica pušta da se igra, ludira i veseli.

Bilo kako bilo, to njegovo ćućorenje, usplahireno i čežnjivo, to njegovo bećarenje, cviljenje i zasmejavanje, naprasno prestane kao što je i počelo. Jednog jutra, ili jedne večeri, krajem maja ili početkom juna, koprivište iza živice zanemi. Čuju se, doduše, svakojaka cvrkutanja i čijukanja. Vrapci, ševe, laste i ostale ptice izvode nešto svoje, ali to nije to. Ni nalik. Čarobnjak iz gustiša postaje smerni suprug i roditelj, posvećen potomstvu. Do narednog aprila, kad će se sa istog mesta oglasiti novom pesmom, uvek drugačijom, donetom, ko zna zašto upravo ovde, ispod nekih toplijih nebesa. On, ili neko od naslednika, koji će nepogrešivo prepoznati upravo ovaj jendek i upravo ovaj grm.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine