Vreme

"I, kao što kaže stara kineska poslovica..." početak je svake banalnosti na čiju nazovi dubinu valja privući pažnju slušalaca ili čitalaca. Uopšte, kad ljudi iz nekog razloga nečemu hoće da pridodaju neosporni autoritet, Kina nekako sama od sebe dođe kao ishodište naročite mudrosti. Teško je reći otkud, ali i taj običaj za sobom već ima poštovanja dugu istoriju. Priručni odgovor mogao bi glasiti da Kinezi verovatno nisu ni pametniji ni luđi od drugih naroda, ali zato imaju dve odlike koje ih na neki čudan način čine pametnijim, tojest "pametnijim". Prva je što su mnogo veliki i brojni, a druga je još manje shvatljiva: za sobom imaju najdužu kontinuiranu istoriju, i to ne samo kolokvijalno govoreći.

Početak takvog ugleda i reputacije na Zapadu Kina verovatno duguje Marku Polu, ali da je vreme trajanja, drevnost istorije ili dubina prošlosti u osnovi tog poštovanja potvrđuje činjenica što su jednaku zblanutost i divljenje spram vremenitosti Egipta pokazivali svi skorojevićki narodi Mediterana. Naročito oni sa kraljevskim lozama koje se protežu do pradede ili čukundede, čiji je otac već bio neki razvratni stanovnik nebeskog carstva, bog ili bar nešto tome slično. Kad je Herodot pre jedno dve i po hiljade godina video piramide, one su od starosti propadale već hiljade godina. Ruševine oduvek izazivaju divljenje, svejedno da li kao dokaz trajnosti ili metafora propadanja "kroz vreme". A tek je trebalo izgraditi civilizacije koje će o vremenu misliti kao nečemu što zaista postoji. I ne samo postoji, nego ga valja i meriti, jer vreme je novac (ali to nije kineska poslovica).

Osećanje vremena, međutim, nije urođeno ni životinjama ni ljudima. Hladni istraživači – uzgred, Međunarodno društvo za proučavanje vremena osnovano je tek sredinom šezdesetih godina ovog veka – spokojno kažu kako ne postoji ozbiljan dokaz da svrsishodne aktivnosti šimpanze imaju veze sa ikakvom predstavom o budućnosti, pa i kad se radi o sakupljanju zaliha hrane, kao što ni neobuzdana pseća radost posle duge odvojenosti od gazde nema nikakve veze s kerećim uspomenama na dobra stara vremena u smislu bilo kakve istorije. S te tačke gledišta, ni sa ljudima ne stoji ništa bolje. Ukratko, nema valjanog dokaza da pri rođenju na svet sa sobom donosimo ikakvu svest o vremenu, već se ona uči, i to poprilično dugo. Deca do dve godine žive isključivo u "sad", a još godinu dana potrebno je da usvoje pojmove koji se odnose na najneposredniju budućnost. Prošlost još ne postoji ili, što reče jedna devojčica četvrt sata pred novogodišnju ponoć: "Kako to: odlazi godina? Valjda dolazi nova". I tako dalje: mada se čitanje časovnika može naučiti relativno rano, među desetogodišnjacima tek svaki četvrti "zna" da je vreme nešto nezavisno od kazaljki na satu; tek u tinejdžerskom uzrastu izgrađuje se svest o tome da je časovnik naprava za konvencionalno merenje nečega što zovemo vreme, kako god ga pri tome doživljavali.

Prethodna napomena hoće da potseti na kategorijalnu različitost ne samo u "dužini" nego i "kvalitetu" vremena provedenog u zubarskoj čekaonici spram vremena provedenog u trci da se tekst za novine završi o roku ili, kraće, na razliku između vremena provedenog u strepnji i vremena uživanja, kakav god bio lični izbor. "Globalno" vreme u nekom smislu postoji tek neku stotinu godina, od kako je u XIII stoleću u upotrebu uveden mehanički časovnik. "Merenje vremena" ozbiljno je unapređeno u XVIII veku izumom hronometra zarad navigacije ratnih i trgovačkih flota. U ta dva perioda tačnost satova – zapravo greška u brojanju – svedena je sa hiljadu sekundi na jednu desetinu sekunde godišnje, da bi potom usavršanje časovnika sa klatnom dovelo do smanjenja greške na hiljaditi deo sekunde početkom XX veka. Danas je sat sa kristalom kvarca postao dečja igračka, dok se za najpreciznija merenja (s greškom na desetomilionitom decimalu sekunde) upotrebljavaju cezijumski ("atomski") satovi. Naravno, u svetu; kod nas ne jer je pre više od godinu dana beogradski cezijumski časovnik crkao, a u obavljanju važnijih istorijskih poslova – ili, kako to kažu ovdašnji akademici, dok smo mi naknadno završavali drugi svetski rat – nije se našlo 50 hiljada maraka za njegovu popravku.

Tako smo ispali iz svetskog sistema merenja vremena, što nije nikakva metafora.

I, takođe, nema više veze sa pričom o vremenu i satovima, nego onom što se, svejedno da li s dobrim ili lošim razlozima, naziva istorijom. A ona, za razliku od vremena, nije novac. Zato treba zavideti deci: ne baktati se s vremenom je najbolji način za njegovo "provođenje" (ne "ubijanje vremena", to rade odrasli). Ili, kako je Kristofer Robin lepo objasnio Vini Puu kako se radi ništa: "Znaš, to je onda kad ti, baš kad pođeš to da radiš, viknu: "Šta ćeš da radiš, Kristofere Robine?" a ti kažeš: "Ah, ništa" a zatim odeš i uradiš to."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine