Pančevo

Na krajnjim južnim granicama Panonije, izgubljen u banatskoj ravnici, na mestu gde se Dunav uliva u Tamiš i odakle se pruža predivan pogled na srbijanske planine, nalazi se, već vekovima, grad.

Prvo što se vidi dolazeći sa jugozapadne strane, iz pravca Beograda, jesu tornjevi pančevačkih crkava. Sa nebesima se, kao što je red i pravda božija, dodiruju tornjevi baroknog Hrama Uspenja Presvete Bogorodice, u kome je ikone namalao neumrli Konstantin Daniel; Hrama Preobraženja Gospodnjeg, sa ikonostasom Uroaš Predića; Katoličke crkve u sklopu Minoritskog samostana svetog Karla Boromejskog; Evangeličke crkve, zidane početkom veka u neogotičkom stilu. Sinagogu su, sredinom pedesetih, porušile opštinske vlasti, a građevinski materijal prodale na kilo. Nema Boga, nema Jevreja, nema ni izrailjske bogomolje. Isti su, prkoseći bogu, rušeći simbole postojanja, po centru grada podigli sebi mnogospratne spomenike, remek-dela obezduhovljene socrealističke arhitekture. Početkom šezdesetih, neki inženjer ljudskih duša smislio je da grad treba da postane jedno od prestoničkih industrijskih predgrađa, pa su usred vinograda i voćnjaka izrasli dimnjaci petrohemijskih fabrika. Od tada Pančevce plamene zore bude iz sna.

A nekada je sve bilo drugačije.

Odakle početi priču o Pančevu? Da li od Narodne bašte, koju je 1829. godine uredio prvi pančevački urbanista, brigadni general Mihovil Mihaljević? Još pre prvog rata tu su gospođice igrale laun tenis u hazenu, a maturanti priređivali završne priredbe i majalose. Pančevci su nedeljom, kada je u Muzičkom paviljonu, podignutom 1905. godine, povodom velike zanatlijsko-industrijske izložbe, svirala vojna limena glazba, dolazili na špacirung, špricer, kapuciner i šećernu vunu.

Da li od srpske, graničarske i paorske Gornje varoši, koju Pančevci još zovu i Margita? Za Margićane važi da su svet pomalo na svoju ruku, prostodušni i srdačni, ali i da najbrže potežu bricu kad im nešto nije po volji. Zakopčani u svoje uske i krive sokake, Gornjani su se slabo mešali sa varošanima. Ukoliko bi ipak neka devojka unterhaltovala sa varoškim mladićem, on bi je pratio samo do graničnog šora, odakle su vredeli drugačiji zakoni.

Da li priču početi od značenja koji je za život grada imao tok Tamiša, od "gornje crkve", gde je reku gazila skela, pa nizvodno, sve do ušća? Lokacija Šangaj, poznata i kao Tri šerpe, kad zategne mraz, postajala je klizalište, a leti sirotinjska plaža, za razliku od uređenog Valtmanovog kupališta. Sa železničke stanice putovalo se za Vršac i, preko Bečkereka, ùPeštu. Oni koji bi zakasnili na poslednji parobrod za Beograd noćili bi u obližnjim hotelima "Vojvodina" i "Zlatna štuka", koji su spadali među bolje kupleraje u gradu. Odmah iza, oko Gimnazije, Kaćurine štamparije i malog provijant-magacina, viđenije porodice gradile su generacijama svoja ognjišta. Promenom kućevlasnika i stanara, menjao se, i propadao, čitav kraj. Tu, u nekadašnjim ulicama Školskoj, Belinoj i Valerijinoj, u zaustavljenom vremenu, i na kaldrmi starog Pančeva, viju se, još uvek, kao u literaturi iz habsburških dana, setni zvuci starog laloškog valsa. Nedaleko odatle stoji ruinirana, pa delom neuko renovirana, Weifertova pivara. Pivo izvanrednog kvaliteta, spravljano po tajnom i brižljivo čuvanom receptu, pilo se u carstvujušćoj Vieni i u samoj Bohemiji, kolevci pivovarstva. Za lepog vremena u bašti se služilo hladno pivo i slane perece, a zimi su pevačka, diletantska i ženska dobrotvorna i humanitarna društva u pivnici organizovala društvene zabave. Pozorišne predstave, koncerti, predavanja, balovi, sela, čajanke održavani su i u sali "Trubač", gde je dvadeset i neke odigrana šahovska partija živim figurama, u dvorani Streljačke družine, osnovane još 1813. godine; u kafani "Pelikan", a u bašti i restoraciji hotela "Beograd", redovno je muzicirao štrajh-orkestar. Obližnji žitni magacin i magacin soli, oba iz XVIII veka, porušeni su do temelja i bez ostatka. Svaki ulazak parne lađe u pristanište niže Crvenog magacina, na redovnoj liniji Zemun, preko Beograda u susednoj Srbiji, pa opet u Ugarsku, najavljivao je pucanj iz prangije. Iz tvornice svile, tokom letnjih meseci, kroz otvorene prozore, bežala je devojačka pesma, nežna kao niti odmotane. Zgrada Veslačkog kluba, preko, na desnoj obali, zimi, kad sneg zasipa Panoniju, liči na minijaturni zamak u staklenoj kugli, koju je upravo zateresla dečija ruka. Ušće, i ne samo rečno raskršće, čuvaju dve kule svetilje. Dunav se, inače, ne uliva u Tamiš samo u pesmi Miroslava Antića, već, od kada je kod Đerdapa pregrađen, i u stvarnosti.

Prangija i danas stoji, dopola zakopana, u gradskom parku, nekadašnjoj velikoj pijaci, ispred zgrade Magistrata, izgrađene u neoklasicističkom stilu, još u vreme Granice, između 1833. i 1838. godine. Na pročelju, iznad stubova, uklesana je sentenca lustitia Regnorum Fundamentum. Sa svakom sledećom državom sve je manje prava bilo u temeljima vlasti, a gradu je, sledstveno tome, sužavana samouprava. Odavno su nestale i table sa nazivima ulica ispisanim na tri jezika, što je bila uobičajena pojava u doba Austrougarske, te, kako su nas u školi učili, tamnice slovenskih naroda.

Ovde se priča o Pančevu završava samo na ovoj strani novina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine