Krit

"To mora da je kao u raju" – kažu ljudi kad čuju da se još krajem oktobra može lepo kupati u modrom Sredozemnom moru, koje zapljuskuje obale najjužnijeg grčkog i evropskog ostrva, Krita. "Ostrvo je živa antika", stoji u šarenim turističkim prospektima, a seriozni vodiči tipa Bedekera i Mišlena to samo potvrđuju. Tu, u pećini Dikteon Andron, rođen je svemoćni Zevs, u lavirintu u Knososu Herkul je savladao čoveka-bika Minotaura, a Ikar (bezuspešno) pokušavao da odleti sa ostrva. Krit je kolevka evropske civilizacije, kažu naučnici, jer tu je pre četiri milenijuma visokorazvijena minojska kultura gradila prinčevske dvorce i vile sa vodovodom, kanalizacijom i kupatilima, stvarala osnovu grčke azbuke, gajila masline, solila ukusne ribe i pravila odlična vina.

Iskopine velelepnih palata u Knososu, Festosu i Maliji, dobro sačuvane minojske freske "Princ s ljiljanima", "Parižanka" i "Akrobat sa bikom", stare skoro 4000 godina, muzeji prepuni statua, amfora, vaza, nakita i ukrasa, arheološka nalazišta na svakom koraku, ostaci helenskih i rimskih naselja, hramova i palata, vizantijskih manastira i crkava, mletačkih tvrđava, luka i svetionika, turskih kazamata, džamija i doksata, kao i brojne taverne, sa grčkim specijalitetima (od svežih plodova mora do paidakija – jagnjećih krmenadlica, suvlakija – ražnjića i kukurecija – jagnjećih iznutrica na roštilju, a o vinu sa smolom – recini da i ne govorimo) i duge peščane plaže privlače brojne turiste, koji od marta do novembra neprekidno pristižu ogromnim lađama i bezbrojnim avionima.

Na plažama u Hersonisosu, Stalisu, Matali, Agia Pelagiji i drugde širom ostrva, razni severni narodi od ranog jutra do sumraka izlažu svoja tela nemilosrdnim sunčevim zracima, ležeći nepomično na unajmljenim ležaljkama, izbegavajući spasonosni hlad suncobrana (koji treba takođe platiti) i brčkajući povremeno noge u lavorčićima sa ugrejanom morskom vodom, koje im dodaje preplanuli, vitki, dugokosi mladić. "Pravi rasni German", misli verovatno neka Helga, čije su (velike i otromboljene) gole grudi opasno pocrvenele uprkos upornom mazanju raznim "zaštitnim faktorima".

A "rasni German" i ne zna nemački, malo se služi engleskim, razume pokoju grčku reč, a često ne priča ni na svom maternjem jeziku – srpskom. Jer, Dragan iz Kragujevca, momak plave kose vezane u dugački konjski rep, koji od jutra do sutra namešta ležaljke, naplaćuje suncobrane i grabuljama čisti usku plažu ispred taverne "Dionisos", pobegao je od regrutacije pre četiri godine i sada zazire od svakog "zemljaka". On je jedan od – kako kažu – više stotina devojaka i mladića iz Srbije, Bosne i Hercegovine, pa i Hrvatske, koji su bežeći od ratnog ludila, bede, nezaposlenosti i očaja, ili iz prostog avanturizma, našli utočište na ostrvu, koje ima više od 300 sunčanih dana godišnje. No, to za njih nije bilo presudno.

"Jedino sam grčku vizu mogao da dobijem", kaže 28-godišnji komercijalista iz Mostara, kome su u proleće 1992. gurnuli pušku u ruke i naterali ga da ostavi dobar posao, namešten stan ("sa puno diskova i ploča") i auto i da se godinama lomata po hercegovačkim vrletima ("Trebinje, kad me vidiš, jebi me" – ponavlja on staru vojničku koračnicu.) Uspeo je da pobegne od "naših ludaka" i da sada u jednom kafeu na živopisnoj rivi u Jerapetri, najjužnijem gradu Evrope, služi kadaif sa vanila-sladoledom i egzotične koktele sa suncobranima i prskalicama, prinuđen da podnosi hirove histerične gazdarice.

Brat i sestra iz Glamoča, zaposleni u taverni u Hersonisosu, pokušavaju da uštede neku drahmu, koju bi poslali roditeljima, koji su smešteni kod rođaka u Vojvodini. "Imala sam šnajderaj, a bata je studirao", kaže R. dok po ko zna koji put tog dana metlicom i krpom čisti pod restorana koji se nalazi nasred plaže, sa koje vetar neprekidno nanosi nove količine peska.

Većina je pobegla od rata, ali to nije uradio jedan od Srba koji je dve godine važio za najboljeg radnika u jednoj garaži u Iraklionu. "Čim je čuo da NATO bombarduje Srbe, on je odleteo na front", kaže njegova bivša šefica. Od tada se više nije javio. Svi "naši Krićani" ("Mi smo ti, ba, Kreteni", kaže Bane, aludirajući na hrvatski naziv ostrva – Kreta) žale se na težak život, maltretiranja raznih gazda, strah od vlasti (niko nema boravišnu dozvolu, svima su odavno istekle turističke vize), ali ipak većina i ne pomišlja na povratak. Mladići to ne smeju – "Ufatit će me oni naši, bolan, pa aj' na front", kaže Đorđe. A i devojke oklevaju, plašeći se kazni i zabrane povratka u Grčku.

Turistički raj Krit nije i raj za "raju" – u novembru zabava prestaje. Počinje sezona kiša: turista više nema, zatvaraju se skoro svi hoteli, restorani i taverne, na izloge prodavnica stavljaju se rešetke i katanci, život zamire. U dotad prepunim letovalištima ostaju samo meštani kao i oni "čuvari vila i plaža u zimskom periodu" – uglavnom naši momci, koji čekaju novo leto ili mir.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine