Bulevar

Po ko zna koji put premeravam Bulevar koracima. Bez nekog određenog cilja, ako zastanem tek pred pokojom tezgom treba mi, idući od početka do kraja, uzbrdo, oko pola sata. Mogućnost da ga više ne bude čini da ovaj ritual ponavljam skoro svakodnevno. Sasvim sigurno po svetu ima i većih (a definitivno lepših) bulevara koji uz to obično nose imena nekih važnih ljudi ili znamenitih događaja iz istorije. Čini mi se da je samo ovom našem, beogradskom, za prepoznavanje dovoljno i samo to – bulevar. Prezime koje u sebi pominje revoluciju se izgubilo takoreći samo od sebe. Još dok je revolucija bila poštovana i slavljena, bilo je nekako lakše za izgovaranje, a danas kada se i ona ofucala, kad su je pregazili neki potonji važniji događaji, ime joj se, izgleda namerno briše. To naravno ne smeta da Bulevara i dalje ne bude niti je to istrošeno ime razlog da ga, baš ovakvog, ukidaju.

Ono što branim, ono što je postalo njegov zaštitni znak (hteli to ili ne njegovi stanovnici) jeste to neprekidno šarenilo i život koji se u njemu ne gasi. I gle čuda – to je no što hoće da očiste. Kao i drugde u svetu, negde pri dnu ove ulice pojavila se rupa u zemlji koja bi da se zvučno zove metro. Nije da ne liči, liči – ali se na tom "liči" sve završava. Rupa je zaista lepa, ali neće skoro biti metro. Pokretne stepenice ne iznose na površinu gomile naroda pred kakvu velelepnu robnu kuću kao što se to dešava u metroima nekih metropola. Naš narod, premda se rupi divi i premda se poput krtica u nju već prvog dana sjurio sa neviđenim oduševljenjem, ipak i dalje šparta površinom Bulevara. Vrata iskrivljenog od stalnog gledanja u istu stranu – u pravcu belosvetskog, šarenog, šverca poređanog po bulevarskim tezgama – bira.

Nikako ne mogu da se setim kada su se na Bulevaru pojavili prvi (pre)prodavci. Pouzdano znam da se tu oduvek dolazilo u sirotinjsku kupovinu, u već čuvene jesenje rasprodaje na relaciji "Đeram" – "Lion". Umesto u Trstu, mi smo preturali po gomilama robe zvezdarskih prodavnica, pronalazeći mađioničarskom veštinom prave veličine i omiljene boje. Ko zna da li su se prvo pojavile kartonske kutije kao priručne tezge ispred prodavnica, ili je prvo nestalo rasprodaja. Dobri ekonomisti (ili političari da im je bilo do toga) mogli su u toj pojavi sigurno prepoznati prve znake nadolazeće velike krize. Njih, naravno, nije bilo na Bulevaru, a mi smo se neosetno navikli da sve čega nema u prodavnicama potražimo ispred njih. Posle odeljenja duvana, parfimerije i prehrane, u vreme najžešćeg procvata, nikle su i "banke". Ako ste kojim čudom zaboravili znameniti zvuk "D'vize, D'vize", prošetajte – opet se čuje.

Slobodno mogu da kažem da je te opake '93. Bulevar hranio i prao Beograd (a bogami i šire). I sigurno je bio odvratan, onako neumiven, bučan, zagušen, ali je zapravo bio slika nas samih. Malo kome je tada bilo do izgleda, bilo je važno preživeti. Kada se stanje malo sredilo, sredili su i Bulevar. Preko noći su srušene drvene nakaze i zamenjene redovima jednakih metalnih tezgi. Jedno vreme izgledalo je da su svi zadovoljni – vlast koja uzima najam za koji kvadrat pločnika, prodavci koji više ne beže pred racijama, tetkice koje imaju stalne mušterije za kafu iz termosa i krofne i mi koji imamo oku ugodno izložene tone materijala za održavanje zavidnog potrošačkog mentaliteta.

Slavu Bulevara nisu uspela da pomute ni nova velika kupovališta (buvljak – gde to beše!), ni velelepni stakleni tržni centri. Svi oni imaju radno vreme – Bulevar se skoro ne zatvara. Samo tu prodavac će vam bez gunđanja zameniti jednu robu za drugu, ili čak vratiti novac (jer ste se tako dogovorili). Ponekad je, naime, i pored sve veštine teško probati farmerke u prepunoj bučnoj ulici, a odokativni metod merenja ne daje uvek pouzdane rezultate. Verovatno svaki vlasnik plastičnog "butika" sanja pravi krov (posebno kada kiša počne da se sliva niz vrat), kao što ilegalci koji se sa prvim mrakom useljavaju na ispražnjene tezge maštaju da se dokopaju vlasništva nad nekom od njih. Kupaca će naravno uvek i za sve biti.

Taman je, eto, izgledalo da smo se svi lepo uhodali kada se pojavila pretnja u obliku metroa. Neko se dosetio da tamo prisutni sjaj mermera ne ide uz bulevarsku razbarušenost. Ili, kao što se meni čini, postoji bojazan da će se neka delegacija, koju će na novo znamenito mesto dovoditi u razgledanje, izgubiti u sveprisutnom površinskom metežu.

Moram priznati da i sama najviše volim rano jutro bez gužve, kada sve izgleda čisto i smireno, a ima i dana kada mi trčanje po tramvajskim šinama dok žurim uzbrdo nikako ne prija. Zašto onda sve ovo pišem kada nisam čak ni član udruženja bulevarskih prodavaca? Razlozi su, naravno, kao i uvek, zbog sitne lične koristi – ide zima i treba se malo ponoviti. Beli svet je daleko od nas, beogradski butici još dugo će biti daleko od mog džepa, a morate priznati da kupovati u Bulevaru zvuči nekako otmenije nego na buvljaku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine