Novi Sad

Novi Sad je najlepši kada mu prilazite iz pravca Beograda: nakon vrlo upečatljive predigre u vidu Sremskih Karlovaca i Petrovaradina, izlazi se na (dunavski) most sa kojeg se lepota grada vidi kao na dlanu; tako putnik odmah zna šta ga čeka i s kim ima posla. Ta panorama, izgleda, ima izvesno pedagoško dejstvo jer je primećeno da ljudi, ne samo domoroci nego i "dođoši", mnogo manje zagađuju ulice ovog grada nego, recimo, Beograda. Valjda iz respekta prema njegovoj urbanističkoj skladnosti i nenametljivoj uglađenosti.

Novi Sad ne spada među gradove koji se izgustiraju za dva-tri sata: otkrivanje njegovih diskretnih draži je ozbiljan posao kojem su neki ljudi posvetili dobar deo života. Besmisleno je nabrajati kultna mesta koja treba videti: em što ovo nije turistički bedeker, em što nije moguće sve nabrojati, em što u Novom Sadu i nema istinski ružnih stvari, osim lokalnih vlasti i lokalne televizije. A oni ionako nisu iz Novog Sada.

Mnogovekovna multikulturalnost i višejezičnost Novog Sada ogleda se i u tome što, za razliku od Beograda koji se na svim jezicima zove isto, Novi Sad ima više imena, osim onog koje stoji u naslovu: Mađari ga zovu Ujvidek, a Nemci Neusatz. Zli jezici dodaju da ga Englezi onda, verovatno, zovu "New Now"?! Taj jezički melanž često dovodi neupućene ljude u zabunu: probajte da objasnite nekom Šumadincu šta su to šnenokle, kitnikez, pomfezne, rinflajš, grenadir, gomboce i ostale đakonije iz prečanske kuhinje – nema šanse da išta shvati. Ljubazno će vas saslušati, zatim reći "niks feršten" i uputiti vas na najbližu ambasadu Republike Austrije. Siromah, ne zna da ti nazivi imaju mnogo više veze sa Monarhijom...

Iako je nagrižen bedom i čamotinjom balkanskih devedesetih i ponižen katastrofalnim posledicama politike koja je proizvodila više istorije nego što normalan čovek (i grad) može da podnese, Novom Sadu volšebno uspeva da u njemu i skroman život izgleda gospodski; to je veština koja se ne stiče na kratkim kursevima: za to su potrebni vekovi stamenog odolevanja ludostima epohe. Nekada dovoljno veliki da odlučuje o pravcima kretanja krvave Velike Istorije i uvek nedovoljno mali da bi bio zabit koju osvajači zaobilaze, NS je bio na udaru svih manijaka koji su se muvali panonskim vetrometinama na čelu svojih "oslobodilačkih" armada. Svaki nastupajući "novi poredak" dovodio je u njega svoje ljude da ga pokore, i svima se Novi Sad svetio na lukavi, "češki" način, tako što je od njihove dece pravio svoje ljude. Zato i večito gunđajuća sekta Starosađana – kojima se stalno čini da im pridošlice oduzimaju njihovu rođenu varoš – funkcioniše na principu protočnog bojlera: stalno pridobija nove pristalice, regrutovane iz redova dojučerašnjih došljaka.

Novi Sad je unikatan na ovim prostorima i po tome što nije ni prava metropola (kao Beograd), ni prava provincija (kao svi ostali); egzistirajući u čudnom međuprostoru između (pre)velikog i (pre)malog, Novi Sad kao da se zarekao da onu odvratnu frazetinu "grad po meri čoveka" pretvori u stvarnost. U tom svojstvu, Novi Sad je – na prostoru naše sužene domovine – neprevaziđen: zato što je lep, decentan i veliki samo do granice iza koje počinje neskromnost i mitomanija; zato što ima dva Božića i dva Uskrsa; zato što još ume da bude i Novi Sad i Novi Sad i Ujvidek i Neusatz, a da ga to ne učini šizofrenim; zato što su njegovi ljudi zarazno normalni, a žene lepe i samosvesne a ipak neagresivne. Zato što u njemu živi tip koji je napisao neke šansone bolje čak i od samog Arsena Dedića.

Zato što sam tamo, u jednom stanu na šestom spratu, jeo najbolje gomboce..


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine