Dorćol

Mada Turci nisu imali krst, njihova reč "dort-jol" prevodi se kao raskršće četiri puta. Po toj raskrsnici na uglu današnjih ulica Dušanove i Dubrovačke, gde su nekada prestupnicima i bundžijama odsecane glave, ime je dobila cela šira okolina. Neki kažu da je osim sablje ovde bio popularan i kolac, a zagovornici ove, manje verodostojne verzije, pogotovo oni iz drugih delova grada, koriste priliku da Dorćolcima prebace zbog porekla "s koca i konopca".

Vremenom je naziv Dorćol postao uobičajen za celu padinu od Vasine ulice ka Dunavu, oivičenu sa jedne strane Kalemegdanom, a sa druge Francuskom ulicom i Bajlonijevom pijacom. Dušanova ulica deli Dorćol na onaj gospodski kraj na padini, o kome je Svetlana Velmar – Janković napisala znamenitu knjigu priča, i na "pravi Dorćol", naselje dvorišnih udžerica sa zajedničkom česmom, i ofucanih stambenih zgrada u podunavskoj ravnici, gde nema spomenika kulture niti gospodskih kuća u kojima su živeli velikani srpske prošlosti, ali zato ima golubova. Na primer, u Ulici generala Mahina, sokačiću dugačkom stotinjak koraka, zabeležena je najveća koncentracija golubara i uličnih "fajtera" po kvadratnom metru u gradu (možda i u državi). Reč je, po pravilu, o istim ljudima, a prizor namrgođenih plećatih "silosa", koji u svojim golubarnicima puće usne, guguču, pirliču i najtanjim mogućim glasićem očijukaju sa svojim ljubimcima, donekle rasvetljava za neke pomalo zagonetnu ovdašnju atmosferu.

Na Dorćolu preovlađuje siva boja, osim u nekim letnjim danima kada sve nenadano bljesne i namami pošteno čeljade u šetnju, recimo, Skenderbegovom ulicom. Šetnja može da počne od Dubrovačke, pa polako, ispod drvoreda, prema uglu sa Knićaninovom, gde se kočoperi "radionica" i prodavnica "bonbona" (pravopisni oblik prepisan je doslovno, iz izloga), luša i ostalih beznadežno arhaičnih slatkiša, valjda jedina privatna firma na svetu koja decenijama opstaje bez sponzora, prometa i profita. Na sledećem uglu lepo vaspitani šetač trebalo bi da klimne glavom postarijoj Ciganki, koja ispred svog haustora lepo sedi na hoklici, pije kafu i pažljivo osmatra okolinu. Sledi pasulj u kafanici pored ulaza u tramvajsku centralu, pa kratka razmena pozdrava sa komšijama koji u dvorištu Prve beogradske gimnazije igraju fudbal, izlazak iz Skenderbegove i još komad puta ka bašti "Tekstilca", gde lokalni "šibicari" još uspevaju da naivnim prolaznicama "prodaju" decenijama star "fazon":

"Joj, što je slatko kuče, komšinice, jel` to vaše kuče?"

"Jeste", odgovara žrtva i ubrzava korak, sve u želji da prođe s mirom.

"Pa što niste abortirali, uaha, ha..."

Ako je, uz sve ograde, ustanovljeno da je Dorćol siv, onda je nepobitno da on miriše na ispečeni hleb. Dorćolci koji se posle podužeg odsustvovanja vraćaju u kraj, tvrde da prvo osete miris hleba i peciva koji se zadržava ceo dan, mada se gotovo sve pekare (a ima ih više desetina, pogotovo oko Bajlonijeve pijace) zatvaraju do podneva. Neke su poznate po hlebu, druge po kiflama, pogačicama ili bureku, a treće po ljubaznosti prema noćobdijama koje u tri sata po ponoći ulaze kroz dvorište namerni da kupe vrelu veknu i da je "štrpkaju" usput do kuće. U poslednje vreme, na žalost, komšiluk sve češće zaključava susedne ulaze oko pekara i tako brutalno prekida jednu lepu tradiciju.

Stariji Dorćolci u stanju su da svakome ko je spreman da ih sluša naširoko objašnjavaju kako Dorćola više nema, aludirajući najčešće na rušenje polovine kraja i izgradnju solitera. Podsetiće i da se kraj poseljačio, da se, umesto golubova, sve više gaje pit-bulterijeri i da se poremećeni međuljudski odnosi ne rešavaju više pesnicama, kako red nalaže, već pražnjenjem šaržera u neistomišljenike. Samo je ovde, ipak, još moguće videti izvesnog Đevu, svojevremeno poznatog po razornim volejima na koje je "nabadao" loptu jednako kao i protivnike, kako na stepeništu bivšeg Doma kulture Stari grad, uz pratnju totalno nemuzikalnog harmonikaša, iz sveg glasa peva "Đelem, đelem". Ovde, u socijalnom i geografskom podnožju, do banalnosti često izvođena pesmica dobija svoje puno značenje: negde ima i srećnih ljudi i boljeg života. Možda je dovoljno popeti se pola kilometra uzbrdo, uz Francusku ulicu, ka centru grada i prilici za uspeh u životu. A u Francuskoj ulici, kako piše Svetlana Velmar – Janković, ko hoće, može "da uhvati u šaku pregršt te svetlosne prašine i da, onda, osluškuje glasove iz nepristupačnih prošlosti".

A može i da zameni devize.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine