Cigareta

"Elema", "bonda", "lakija", "marlbora", "besta" – samo strastveni pušač u ovim naoko beslovesnim rečima prepoznaje romsku varijantu popularnih marki cigareta koje tamnoputi prodavci – terani od organa reda – nude po beogradskim ulicama i pijacama, ispred trafika i na bus-stanicama. Cigareta je u vreme krize i rata postala za mnoge (često jedina) duševna odbrana od stresova kojima nas saleću sa svih strana. A na ratištima, u razrušenim gradovima, zarobljeničkim logorima i izbegličkim kolonama, već decenijama je cigareta, na komad ili paklo, najcenjenija moneta, neuporedivo vrednija od raznih maraka, dolara ili dinara.

Malo koja tako sitna stvar izaziva već skoro pola milenijuma veoma oprečne reakcije, koje idu od totalnog obožavanja i zavisnosti, do satanizacije, odbacivanja i zabrane, kao što je to slučaj sa ovim komadom smotanog tankog papira, napunjenog ko zna kakvim travama i korovima, koje nazivaju "virdžinija", "barli" i sl. A cigareti i njenim prethodnicima luli i cigari upravo se to dešava. Dok je u njenoj pradomovini, Americi, proteruju ne samo iz restorana, aviona i kancelarija, već i sa ogromnih, otvorenih ragbi-stadiona, dotle u siromašnim zemljama Trećeg i ovog našeg sveta konzumacija papirnatih rolnica raste iz dana u dan.

Još je mudri Imanuel Kant pušenje i njegove "negativne nadražaje" označio kao uzvišeno iskustvo u kojem se mešaju "čuvstvo neugode i istovremeno probuđeno osećanje uživanja". Cigareta – to je čarobni štapić civilizacije, a po mnogima čak i jedini relikt moderne, koju je pomodna postmoderna bacila na đubrište istorije. Američki kulturolog Ričard Klajn smatra da "pušenje duvana umotanog u tanki papir predstavlja poslednji ritual moderne". On bi to trebalo da zna, pošto je kao strasni pušač napisao stručno delo pod nazivom "Cigarete su uzvišene", a zatim ostavio pljuge.

Koliko su one zaista uzvišene dokazuje činjenica da u doba ratova njihova potrošnja, a time i proizvodnja, skokovito raste. Prvi bum industrijske proizvodnje cigareta zabeležen je tokom evropske revolucionarne 1848. godine, a Krimski ratovi (1853-1856) će štapić učiniti popularnim širom Evrope. Sledovanje duvana ubrzo postaje neotuđivi deo opreme svakog pešadinca, kome pušenje olakšava dreždanje u vlažnim rovovima, dok čeka napad neprijatelja, koji cigaretom umiruje nerve pred poklič "ura, napred, juriš!". Posle ljutog boja ranjenici u poljskoj bolnici puše cigaretu pred amputaciju noge, bolničarke heroju bez ruku pale cigaretu i stavljaju u usta, a komandant žudno uvlači dim dok smišlja novi bojni plan.

"Grozan joj je izgled, ogavnog je ukusa, razara mozak i truje pluća", pravilno je još 1604. godine dijagnosticirao engleski monarh Džejms I novu modu svojih podanika, koji su oberučke prihvatili tek importirane navike američkih Indijanaca. "Dah pušača smrdi kao sam pakao", žalio se bogobojažljivi kralj. Međutim, čak ni kritika sa tako visokog mesta nije mogla da zaustavi pobedonosni put duvana, lula, cigara i – konačno cigareta.

Ostaće verovatno zauvek tajna, kako to da strastvenog pušača ni odurni smrad neispražnjene pepeljare, ni smrad tepiha i zavesa, odela i kose, u koja su se uvukla nikotinska isparenja, niti medicinske horor-fotografije rakom uništenih pluća, pa čak ni opominjući jutarnji kašalj i izbacivanje šlajma i duše kroz nos, neće sprečiti da odmah po buđenju, drhtavim prstima potraži cigaretu i divlja dok ne pronađe vatru.

Tako je Žorž Sandova, romanospisateljica, nikotin unosila na razne načine u svoje telo: neprestano je žvakala duvan i pušila debele cigare i vitke cigarete više od svojih muških kolega. Žan-Pol Sartr svakodnevno je najmanje po 50 puta palio i s uživanjem do poslednjih milimetara uvlačio otrovni dim jakih francuskih cigareta s crnim duvanom i, naravno, bez filtera. Uz tu količinu dolazilo je još i sijaset popušenih lula. I za jednog drugog egzistencijalistu, Žana Koktoa, paljenje cigarete bilo je ceremonija i moćna magija: 50 puta otvoriti paklicu, izvući cigaretu, eventualno je jezikom ovlažiti i zatim upaliti šibicom ili upaljačem. Koji plezir. Nije bez razloga pre 130 godina pisao jedan pariski novinar: "Ko puši, taj se moli".

Šta je to što izaziva mističnu radost ove čudnovate liturgije? Medicina to objašnjava ovako: pošto se dim uvuče duboko u pluća, prvo nakratko skaču krvni pritisak i puls, zatim ubrzo opadaju i pušača oslobađaju njegove napetosti. Popušta pritisak koji su on sam ili njegova okolina stvorili, njegove misli slobodnije lutaju i sve to liči na približavanje nirvani – čemu i teži progonjeni savremenik.

"Uzvišenost" cigarete ovekovečena je u bezbrojnim filmovima, u kojima puši svako ko stigne: radnici, otmeni svet, fine dame, lekari, protuve, robijaši, vojnici, novinari, sirotinja, sindikalisti. Cigareta je u filmu često dovedena i na nivo osnovnih ljudskih prava – onda kada nekome posle nameštenog suđenja zbog nepočinjenog dela, a pred odsecanje glave ili streljanje, velikodušno daju da popuši poslednju cigaretu.

Zabeleženo je da je cigareta umela da bude i od koristi. Za francuskog fotografa Brasaija je vreme sagorevanja jedne cigarete marke "caporal" bila mera za određivanje dužine ekspozicije za njegove čuvene noćne snimke.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine