Lutke

Ukrali su mi lutke. Jasno mi je šta će im televizor, starinski stočić, pa i izlizani ćilim, ali ne razumem šta će im moje lutke.

Kada sam saznala za celu stvar, nisam pomislila "ukrali su mi detinjstvo", kao što bi trebalo u takvoj situaciji. Lutke je nemoguće ukrasti. Zato nije ni učinjena nikakva šteta.

Zvale su se Sunčica, Kamenčica, Karmica i Odeta. Lepo smo se slagale. Nisam im bila mama. One su meni bile ja, samo od drugog materijala. Odetu sam poslednju dobila. Trebalo je da me iznenadi za moj peti rođendan, ali sam je ja već videla nekoliko dana pre toga sakrivenu u velikoj kutiji ispod kreveta. Nazvala sam je po izvesnoj princezi Odeti, liku iz nekakve dečije radio-drame. U nebo plavoj krinolini prepunoj čipki i tila, sa visećim loknama i mašnama, Odeta je bila nepodesna za svakodnevno igranje. Imala je neki svoj, kraljevski svet, ja sam sve to poštovala, pa je obema bilo dobro. Dane je provodila u zamračenoj spavaćoj sobi na kanabetu, prostoriji u koju sam danju retko ulazila. Bila je uzvišena u toj samoći, i niko joj nije bio potreban. Svake večeri bih je pažljivo premestila u naslonjaču da spava, a ona bi me nežno pozdravila onim metalnim "ma-ma".

Jednom sam je izvela u šetnju. Učinila mi se bledom. Smestila sam je u duboka kolica, lepo se obukla i izvela je iz kuće. Odjednom, kolica su zapela o kaldrmu i Odeta je ispala. Čulo se "ma-ma". Jedno vreme nisam smela ni da pogledam da li je možda slomila nos ili nešto slično. Nekim čudom, ništa joj se nije desilo. Bio je to moj prvi i poslednji pokušaj da Odeti, Italijanki, približim okolinu u kojoj se zadesila. Celu stvar sam protumačaila kao znak da se treba držati onih lutki koje me hoće.

Sunčica je bila najstarija, ona je prva lutka u mom životu. Sva je bila od gume, pa je u odnosu na ostale, porcelanske, delovala glomazno. Nije imala više od tri godine, ali se zbog mirnih očiju starmale frizure, činila ozbiljnom. Zbog toga bila je najpogodnija za sobnog starešinu, i primer drugima. To je nije učinilo strogom. Skoro je uvek radila umesto druge dve, i nije se zbog toga žalila. Bila je svesna da od Karmice, bebe koja je tek prohodala, i od Kamenčice, vitke, dugonoge devojke, ne može da očekuje da sređuju kuću, ali i da joj ručak, pranje i ostalo neće umanjiti autoritet.

Predveče, kad se sve utiša, Sunčica bi uzimala pletivo ili vez, Karmica bi nešto crtkala ili slagala kocke, a Kamenčica bi im čitala. Naravno, bajke. (Bilo je to vreme pre nego što su dobile televizor.) Umela je tako lepo da čita da bi svako ko je sluša imao utisak da gleda film, a ne da čuje reči. Najviše su volele Andersonovu bajku "Snežna kraljica". Plakale su k'o kiša kad je Kaj onako grubo napustio Gerdu i, kao da bajku nisu znale napamet, svakog puta se iskreno bojale da ga ona neće naći i oteti od zle kraljice. Za to vreme Karmica bi crtala prizore iz bajke.

U kraju se pročulo da Kamenčica lepo čita, pa su i drugi počeli da dolaze da je čuju. Uskoro, ta druženja su postala redovna, "Petkom u pet". Skoro svi iz kraja su dolazili u njihovu kuću, sedali u krug oko Kamenčice i – uživali. Na kraju bi razgledali Karmičine crteže. O onom na kome je spojila detalje iz "Snežne kraljice" i "Snežane", razgovarali su celo jedno veče.

Sestre su ubrzo proširile svoju delatnost: osnovale su prvu privatnu radio-stanicu. Zvala se "Veselo veče", po istoimenoj i jedinoj emisiji koju su emitovale. Njih tri su pisale tekst, režirale i glumile. Emitovanje je bilo uživo. Uvek ih je slušalo puno dvorište. Bile su glavne u kraju.

Nedeljom posle pet, išlo se u posetu. Bila je to prilika da Kamenčica obuče jednu od svojih lepih, cvetnih haljina, ili neki od elegantnih kostima – u zavisnosti od mesta na koje se išlo. Ormar u njihovoj svetloplavoj spavaćoj sobi bio je prepun njene odeće. Sunčici je bilo žao što ne može da iskoristi haljine kojih se Kamenčica zasiti: njoj su bile preuske, a Karmica je bila beba. Ali, šta je mogla – Kamenčica je bila prelepa, i trebalo joj je omogućiti da uživa u svojoj lepoti. Samo je jednom pokušala da sputa tu Kamenčicinu potrebu. Bilo je to ovako.

Prilikom šetnje gradom, Kamenčica je u izlogu primetila baletanke. Baš po poslednjoj modi! Te subote su bile pozvane na rođendan kod Lace pa su joj bile neophodne nove cipele. I, krenule su u kupovinu. Išle su stranom ulice suprotnom od one na kojoj se nalazila radnja. Kad su stigle preko puta nje, Sunčica je predložila da ona sama ode i raspita se da li imaju odgovarajući broj a da Kamenčica ostane sa bebom kako im ne bi smetala u radnji. Vratila se sa lošim vestima. Slagala je.

Posle toga, Kamenčica je danima bolovala. Sedela je u spavaćoj sobi u ćošku kreveta i pisala. O tome kako joj je. Sunčica je nije dirala. Karmica je pokušala da joj priđe, ali nije uspevala. Ona je bila dosta vezana za stariju sestru. Obožavala je način na koji hoda, volela njen parfem, podržavala njen smeh, boju glasa, razgledala haljine. I nije joj bilo jasno šta se sad dešava. Pitala je Sunčicu. "Još si mala da shvatiš", odgovorila je. Karmica nije imala vremena da čeka da odraste. Bacila se sa prozora. Preživela je, samo su joj oči stradale. Otpale su. Operacija se srećno završila: Oči su opet bile okrugle i velike, sve trepavice su bile na broju, i jedini dokaz o nemilom događaju bio je rez na temenu.

Dugo sam se igrala sa lutkama. Toliko dugo da su se one umorile. Sve su duže i duže ostajale u kući, nekad i po nekoliko dana. I nije im smetalo što su same, što sam ja zaokupljena nekim drugim stvarima. Kada sam shvatila da im je potrebno mirovanje, poređala sam ih ispod starinskog stočića. I dobro sam uradila – tamo ih niko nije uznemiravao. Sve do lopova.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine