VREME UžIVANJA


 

Podstanari

Kada se pre izvesnog vremena ukazala mala, pokazalo se neosnovana, nada da ću promeniti svoj stambeni status, skoro da sam se uplašila. Tokom niza godina sa imenom podstanar sam se nekako saživela i skoro da sam počela da ga upotrebljavam kao srednje ime, da se njime nekako ponosim. Priznajem da u tome ima udela moje oduševljenje tomsojerovskim načinom farbanja ograde. Naučila sam da taj "plemeniti" status koristim za sitna (lažna) opravdanja, pri spontanim upoznavanjima i uopšte u raznim za život važnim momentima.

Veliki posao traženja stana po pravilu počinje usmenim predanjem – oglašavanjem među prijateljima, rođacima i svim poznatim i nepoznatim ljudima. Što je krug veći, tim bolje, čak i po cenu da mnogima ubrzo dosadite svojom pričom. Neko će od nekog čuti da opet tamo neko izdaje stan i glas će najzad doći i do vas. Nezgoda ovog načina (kao i kod svih usmenih predanja uostalom) jeste što je vrlo nepouzdan – kad glas dođe, stan je već pripao drugom i to obično za smešno male pare. Ako preskočim agencije kao tekovine dvadeset prvog veka koje u našim uslovima predstavljaju najbolji način da vam porastu magareće uši (svega ima dok ne platite), ostaje jedini način – šetnja po oglasima, bilo da vi zovete ili u nastupu optimizma ostavite broj svog telefona u novinama. Koje se sve mogućnosti, koje neverovatne, očaravajuće, avanture ukazuju na vidiku sirotom ali uvek hrabrom i istrajnom tragaču. Nepostojeće adrese, ljupki, savremeni, jednosobni (i veći) stanovi od desetak kvadrata i slične krasote za koje, da se ne upustite u ovakvu avanturu, nikad ne biste ni saznali. Susreti sa raznim kućnim monstrumima i velegradskim čudovištima mogu se uporediti još jedino sa avanturama Indijane Džonsa. Ako ste nesrećom još i ženskog roda, mogućnosti se višestruko povećavaju. Istrajni telefonski manijaci budiće vas dahtanjem u slušalicu oko šest ujutro a oni malo osećajniji pojaviće se sa lepim rečima oko ponoći. Mada... pamtim i stare, usamljene, divne ljude zatvorene po svojim stanovima kao u krletkama. Sa mnogima od njih provela sam sate u razgovoru. Tek kasnije, videvši Pekićevu dramu "Čaj u pet", razumela sam i tu vrstu velegradske tuge.

San svakog podstanara su, međutim, magične reči – stan na čuvanje, koje zapravo podrazumevaju prijatelje, rođake ili koje druge ljude dobre duše na dužem boravku daleko od stana koga baš vama ostavljaju "na brigu". Koliko dobra, ova je kombinacija u isto vreme i kamen o podstanarskom vratu. Ako posle par meseci počnete da sadite cveće u prozorima, ako prodavci sa ugla počnu da vas oslovljavaju sa komšija a vi započnete da razmišljate kako bi taj tuđi prostor mnogo bolje sredili, vreme je za bežanje – prosto zato što ste tuđi stan počeli da posmatrate kao svoj, a on to definitivno nikada neće biti. Povratak prijatelja, otkaz ili koja druga slična nepogoda doći će kao zima za cvrčka – uvek iznenada i u najgorem času. Gubićete vreme a mogućnosti za pravo rešenje problema će nepovratno prolaziti pored vas.

Znajući sva ova pravila ja ih, evo već godinama, istrajno kršim (pravila zato uostalom i postoje, zar ne!). Od tri torbe sa kojima sam napustila studentski dom i došla u prvu pravu podstanarsku sobu na Kosančićevom vencu, stigla sam do seobe u kojoj je učestvovao konvoj prevoznih sredstava od motora do kombija. Kako se u podstanarskom životu mnoge stvari odvijaju naopako, tako se najčešće kupuju i gomilaju nepotrebne sitnice. U normalnom životu to biste u stan verovatno uneli poslednje. Kod mene ima polica za knjige, staklenih stočića, lampi i slika, saksija sa cvećem i obilje drugih potrebnih i nepotrebnih stvari prikupljanih u ona dobra vremena rasprodaja i kredita. Sećam se, na primer, kao olovo teške ruske mašine za mlevenje mesa, kupljene za samo nekoliko pripremanja žita sa orasima. Još u prodavnici, moja drugarica-podstanarski veteran, pitala me je kako ću se seliti sa tom grdosijom. Odmahnula sam rukom – to je bila sitnica prema ormanu od teškog drveta, mirazu moje majke, koji je prevalio svoj časni put od Tare do garsonjere na Lekinom brdu ne raspavši se. Svu tu šarenu gomilu stvari istrajno slažem u skoro istom rasporedu stvarajući tako privid života u istom prostoru. Ponekad izgleda da imam puževu kućicu koju samo vučem s kraja na kraj Beograda. Samo niz mojih telefonskih brojeva u imenicima prijatelja svedoči da su to uvek drugi stanovi. (Savet – podstanarske brojeve pišite olovkom, lakše ih je samo obrisati kada se promene.) I ne mogu se požaliti – ne znam da li je to sreća ili neka posebna sposobnost, tek, uvek sam stanovala kod ljudi u mnogim stvarima vrlo sličnim meni. U tim sam seobama stekla i čitavu ulicu divnih komšija, skoro jednaku onoj čačanskoj iz koje sam odavno krenula u veliki grad.

Većina mojih prijatelja, saboraca iz ove podstanarske bitke, stala je na pola puta. Lepotu beogradskih seoba zamenili su jednim velikim, definitivnim, najčešće prekookeanskim skokom. Niko od njih nije ostavio "stan na čuvanje", neki su odlazili i bukvalno sa ulice a daljine su bivale sve veće i veće. Kao po pravilu, u prvim pismima opisivali su nove stanove i kuće. Neki tuđi gradovi, neki Sidnej, Toronto ili još dalje, nepoznata mesta Novog Zelanda, dali su im krovove koje su po prvi put nazivali svojim.

Pitam se ponekad, premećući svoje stvari iz jedne kartonske kutije u drugu, koja je to tanka nit koja mene još uvek drži ovde. Znam mnoštvo važnih i nevažnih razloga a zapravo je jedan od najvećih (a najšašavijih) ova besmislena gomila stvari. Ta moja puževa kućica jedan je od retkih materijalnih svedoka desetogodišnjeg rada. Ako samo uspem da nađem dovoljno veliki kofer da sve popakujem, ko zna... Zamišljam kako se, umesto na Zvezdari, jednog jutra budim dovoljno daleko od domaće nesreće i jada. Po običaju zaboravljam (opet) pravilo nastalo na iskustvima svih onih koji su već otišli. U paket-aranžman svih naših bekstava, sa uspomenama, nekim mirisima i zvucima, između svih sećanja, kao sitna prašina taj se jad zavlači i na površinu izlazi kada se najmanje nadamo. Izgleda da od njega nema bekstva i da ga celog života, kao grbu, moramo nositi ma gde bivali.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine