Brašno

Jedna mlada beogradska intelektualka pričala mi je nedavno kako joj danima po kući lete neki čudni leptirići. Otkud leptiri u centru grada, pitala se. Leglo im je, međutim, našla blizu, u svom špajzu. Pametna i načitana, u tom špajzu je naučila nešto novo: kako izgledaju i kako se rađaju obični brašni moljci. U rojevima su izletali iz već zaboravljenog džaka brašna, nabavljenog strašne 1993. godine. Iz brašna koje ona, razmažena gradskim životom, nije umela pravilno da čuva: da ga rastrese i provetri i da u njega, što zna svaki pitomac naše akademije opstanka u nemogućim uslovima, zabode nešto gvozdeno – britvu, klešta, vinogradarske makaze ili nepotrebnu šarku sa štalskih vrata.

Špajz je postao osnovna ćelija našeg društva, prva komora našeg preživljavanja, jedino polje naše sigurnosti. U izvesnom opuštanju i dašku normalnijeg života, koje su nam donele prošla i ova godina (ipak), na tu činjenicu smo privremeno zaboravili. U munjevitom bljesku straha, međutim, koji je izazvao onaj još nezaboravljeni "nestašluk" nemačke marke, špajz je ponovo postao važan. Taj memorijalni centar naših strahova, strepnji i malih dnevnih užasa, koje podrazumeva život u zemlji nepravednih, ničim izazvanih sankcija. Na njihovim policama poređani su naši nemi odgovori na Veliku Srbiju, muslimansku Bosnu, opsednuti Vukovar, srušeni most u Mostaru, na Pale, Goražde, Pakrac i varljivu Drinu, tako blizu a tako daleko, na mir koji nema alternativu i nešto ranije aktuelna ognjišta koja nemaju cenu, i sve one velike projekte i reči kojima su nas, pravo u glavu, gađali politički snajperisti. Umesto nas, pogleda zakucanih u zamlju, posmatrale su ih, svojim krupnim telećim očima, prašnjave konzerve gulaša, već popucali makaroni i ugrudvani šećer, tegle džema na koje se nahvatala buđ, i sve ono što nismo stigli i nismo smeli da pojedemo, ostavljajući rezerve za ne daj bože, spremajući otkup za svoju glavu. U našim ostavama, kao u isturenim odeljenjima neke posebne nacionalne biblioteke, ispisana je naša mala, bolna istorija svakodnevnog života. U njoj, prvo slovo pripada brašnu.

Brašno je, u tom slavnom periodu naše dokazane neuništivosti, pre svega jezive 1993. godine, bilo ne prosta ljudska potrepština, već izvanredan trofej, kao što su bili, na primer, mleko ili benzin. Ono je bilo i prvi zalog naše sigurnosti, naš oslonac, naš mekani kamen za pod glavu. Brašno je bilo naša nepogrešiva investicija u budućnost. Tim belim prahom, tipa 400, 500 ili 800, iscrtavali smo prave kote i granice svoje trošne egzistencije. Jedino te mape zbilja pamtim i priznajem. Njegovom težinom merili smo svoje izglede za sutra. Nabavljali smo ga na kilogram, dok je još moglo, i na džak, kad je postalo nužno.

Prve ozbiljnije nabavke brašna obavili smo negde u leto 1992. Rat je lelujao negde pored nas, a sasvim opipljiv strah, težak i lepljiv, mešao se s vazduhom koji smo udisali. Taj strah je imao veoma jasan oblik, stečen ne znam kako i otkud: da će Beograd biti bombardovan. Bilo je to više osećanje nepoznatog porekla koje nas je tek ščepalo čvrsto i nije nas puštalo dugo. Svako je baš pored svog stana prepoznao neki strateški objekat koji će sigurno biti zaust bombama. Novine su beležile vesti o revnosnim predsednicima kućnih saveta koji su udarali katance na podrumska vrata, ne bi li sprečili neprijatelja da se uvuče u nebranjene zgrade i izvrši neviđene diverzije. Tih dana smo u ostave smestili svoje prve džakove brašna.

Prvi džak brašna je istorijski događaj u životu svakog čoveka, svaki sledeći je tek rutina, zanat, umešnost koja se brzo savlada. Te druge smo nabavljali možda lakše, povoljnije i brže, ali se samo prvi nikad ne zaboravlja. Za njega je, obično, vezana neka neprijatnost koja, međutim, sa patinom vremena, pređe u nežno sećanje. Prvi džak se, po pravilu, pocepa dok ga, uzbuđeni i znojavi, vadimo iz gepeka, i prospe se na trotoar pred očima pakosnih komšija kojima nijedan naš blam ne može promaći. Proklinjući slabu papirnu ambalažu, savijeni, skupljamo ga pomešanog sa uličnom prašinom ("ne mari, prosejaćemo") i odvlačimo, trčećim korakom, u svoj špajz. Tu prestaju sve muke. U hladovini te naše male, oslobođene teritorije, preplavi nas zadovoljstvo koje se sa malo kojim užitkom može uporediti. U toj riznici retkih dragocenosti, mi smo carevi, okruženi vrednim plenom, čije nozdrve tako uzbudljivo golica mešavina mirisa deterdženta za pranje veša i kuvanog paradjza. A kao kruna svega, u tom polumraku se belasa to brašno koje će nas braniti i kad nas svi drugi napuste.

Brašno iz špajza se troši lagano, pametno i planski. Greše oni koji tvrde da to rezerve čini besmislenim. Iskustvo nas uči da jedna količina brašna treba da ostane netaknuta (za crne dane, normalno). Mi smo, u ono vreme, mesili hleb, lepinje i razna fina peciva. I to je u redu. Na nerve su mi jedino išli takozvani krizni kolači. To su oni koji se prave bez jaja, bez oraha, bez čokolade. Godine 92. i 93, u onoj imitaciji života, te imitacije kolača doživele su neslućeni procvat. Vođeni dirljivim licemerjem bede, pravili smo se da su oni i bolji od reform-torte i srnećih leđa. Ali, bože moj, nije to jedina dramska uloga koju smo mi tako maestralno odigrali.

Brašna danas ima, čak i u radnjama. Čak i na kilogram. U šarenim omotima, čuči spokojno na rafovima samousluga. Često mi ruka sama poleti ka njemu, po inerciji. Onda se zaustavim, u inat svom prostranom i još uvek besprekorno uređenom špajzu. Trošim staro brašno, polako, i trudim se da ne mislim na novo. Tako ja zamišljam normalan život.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine